Registar branitelja

Braniteljski status u Hrvata, naime, nosi brojne povlastice: od popusta na kupovinu auta, preko prava da se preko reda reše razni životni problemi, pa do privilegija za upis dece na fakultet; o penzijama i invalidninama da ne govorimo. Osim toga, braniteljske udruge smatraju za svoje pravo da imaju mišljenje o svemu – od toga treba li Lepa Brena da drži koncert, pa do toga treba li Hrvatska da uradi ovo ili ono u spoljnoj politici – i da ga agresivno nameću. Dosadnije su od onog bivšeg (prethodnog, nekadašnjeg) SUBNOR-a, koji je takođe imao mišljenje o svemu: od rokenrola do mode. Tako se jugoslovenska boračka komedija pretvorila u hrvatsku braniteljsku farsu.

Taj maligni ili neoplazmatični rast prvoboraca i ostalih boraca tumači se razlozima sasvim jasnim: s jedne strane povlastice i društveni status; s druge strane, HDZ je od branitelja napravio svoju udarnu društvenu, političku i glasačku pesnicu; braniteljska se sluša. Tako sada imamo onu istu priču iz vremena posle Prvog i Drugog svetskog rata: „A đe si ti bio kad sam ja poginuo na Kajmakčalanu, pod Drvarom ili na Sutjesci?“ (jedno vreme se pominjao i Knin), s tim da sada pitaju to isto za Vukovar, Gospić, Dubrovnik i – češće – razne hercegovačke zabiti. Naravno da je jedan deo braniteljskih udruga – onaj manjinski – od početka tražio da se tu uvede neki red: da se vidi ko je omirisao barut, ko je okrvavio gaće i ko je bio na frontu, a ko je sedeo po kancelarijama i kafićima u maskirnoj uniformi, a sada se puva okolo. Znaju se oni svi između sebe jako dobro, hvala lepo. E, to nije moglo: ne da vlast. Ali su zato svi mogli da se uvale na spisak po principu „dva svedoka“. Poslednji komandant odbrane Vukovara, Branko „Mali Jastreb“ Borković, rekao mi je ogorčeno još 1996, kada je broj registrovanih branitelja porastao na skoro 400.000: „Da nas je toliko bilo 1991, sada bismo sjedili u Zemunu!“. A tek sa 600.000… Ima tu nekih, namerno (kažu ti manjinski branitelji) smeštenih trikova: pre svega, nije se pravila razlika između pravih boraca, frontovaca (kako se nekad govorilo) i ratnika „ispod Jorgan-planine“, uniformisanih administrativaca, biznismena i političara; zatim, nije tačno određen vremenski period u kome se mogao steći status branitelja. Zanimljivo je da obe države – Hrvatska i SR Jugoslavija (pa Srbija) – složno računaju početak rata kao 17. avgust 1990, kad su se pojavile prve barikade po Severnoj Dalmaciji. Neki, kao Tomislav Merčep iz Vukovara, beleže ratni staž svojih pristalica mnogo pre početka stvarnih neprijateljstava: od 15. maja 1991. To podseća na subnorsku šalu na račun jedne partizanke: otišla je u partizane još 1938, ali nije još nikoga bilo u šumi, pa se vratila kući.

Za HDZ je, dakle, bilo važno da ima što više svojih branitelja, pa je tako ono malo poštenih i levo nastrojenih braniteljskih udruga ostalo u manjini. Ipak se desilo da društvo u celini nije moglo da pređe preko zdravom razumu nejasnog odbijanja vlasti da registar branitelja objavi, iako se ogromne budžetske pare troše na njihove povlastice. Čak je i predsednik Josipović u više navrata insistirao na tome. Ali Jadranka Kosor, premijerka i prethodna ministarka za braniteljska pitanja – ni da čuje; taman posla da se vidi ko je pravi, a ko lažni borac!

A onda je neimenovani šaljivdžija pustio jednu verziju registra branitelja na internet; autentična je, mada još nije jasno od kog datuma je, a zna se i da ne sadrži imena pripadnika MUP (oni imaju poseban registar). Nastao je nebeski cirkus: Jadranka Kosor optužila je „paraobavještajne grupe“ (omiljeni izlaz za sve); lojalističke udruge branitelja vrisnule su da je to ugrožavanje bezbednosti države, ali njihove, jer da sada kao ne smeju da putuju u susedne neprijateljske zemlje od straha. Ivo Josipović izjavio je da bi mu bilo draže da je to objavila vlada; Branko Borković bio je, naravno, presrećan. Argument da i neke malo veće i značajnije države ne kriju spiskove svojih veterana nije pomogao. Policija je onda zadržala Marka Rakara, poznatog hrvatskog blogera i Josipovićevog saradnika u kampanji i zaplenila mu svu opremu. Tačnije, on se tamo prijavio sam, jer ga je neko na nekom blogu optužio da je on objavio registar; policija nije našla ništa. Taj sajt sa registrom padao je više puta od preopterećenja, pa mu je istekla pretplata, ali su dobri ljudi skupili pare i produžili je. Sada je glavna zabava traženje ko sve ima braniteljski status, a znamo da fronta video nije; sve ih je više, naročito među političarima i javnim ličnostima. Javljaju se tumačenja da, eto, članovi kriznih štabova automatski su dobijali status branitelja; da, eto, ima niz njih koji status nisu dobili jer su bili u Glavnom stožeru HV, pa se to, kao, podrazumevalo; mnogo ih je koji su status branitelja dobili posle zvaničnoga kraja rata, Dejtona to jest, što je naročito neprijatno.

Sad je bruka pukla i očekuje se dalji razvoj priče. Pokušaj da se taj sajt zabrani naišao je, naravno, na prezrivi odgovor američkog vlasnika servera: da mu na pamet ne pada i da šta je njima, jesu li pri sebi? Treba, dakle, izaći na kraj sa štetom, ali niko ne zna kako. Tačno se vidi ko je pobesneo zbog objavljivanja registra, a ko se raduje; možete da naslutite i sami. Uskoro će se pojaviti i zahtevi za revizijom registra branitelja, a tek tada će nastati cirkus.

Srbija taj problem nema: zemlje koje su ratove gubile u principu ga nemaju, jer svoje veterane zanemaruju do te mere da im čak ne priznaju ni post-traumatski stresni poremećaj, PTSP; to je privilegija pobedničkih sila (sa izuzetkom SAD, koje bolje brinu o veteranima). Ovi naši neće da priznaju ni ratni staž (Srbija nije bila u ratu), ni ratne dnevnice. Šta bi tek bilo da smo pobedili u ratovima?