Riba na biciklu

Principijelno gledano, tu bi bila reč o slobodi veroispovesti. Postoje u hrišćanluku bezbrojne crkve, neke čak veoma egzotične; a tek mimo hrišćanluka! Neke od tih hrišćanskih crkava „kanonski“ su „priznate“, ako su se tako dogovorile i ako im je stalo; većina nije, niti oseća potrebu da ih bilo ko priznaje. To što Makedonska ili Crnogorska pravoslavna crkva nisu kanonski priznate njima možda nije prijatno, ali postoje i dalje, pa neka se za hramove i imovinu snalaze kako znaju. To što bi one htele da postanu državne crkve u zemljama u kojima je crkva odvojena od države – drugo je pitanje; uostalom, nisu jedine koje bi htele.

Dakle, ako su neki Ogulinci sumnjive prošlosti rešili zabave radi (jer drugi razlozi teško su zamislivi, kao što ćemo videti) da osnuju Hrvatsku pravoslavnu crkvu i oko te ideje okupili nekih 400-500 pristalica, u čemu je tu problem? Svako može da osnuje crkvu ako ima vernike. U čemu bi onda bio problem?

U dve okolnosti; jedna je moralne, a druga versko-etničke prirode.

Naime, za onom prvom Hrvatskom pravoslavnom crkvom (1942-1945) vuče se veoma smrdljiv trag. Tu je „crkvu“ osnovao Ante Pavelić u trenutku kada su primedbe iz Rajha na zločine i progone u NDH postale ozbiljne. Mirko Đorđević, kome dugujem ove istorijske podatke, kaže mi da je, navodno (nema pismenog traga), čak i Hitler bio izgubio strpljenje čitajući depeše koje su iz Zagreba slali ambasador Kaše i vojni izaslanik Glez fon: rekao je, kažu, da će čim sredi stvari u Evropi Pavelića i njegovu bandu postreljati bez razmišljanja. Svestan, dakle, da je prekardašio, Pavelić na brzinu, tek 1942, osniva Hrvatsku pravoslavnu crkvu, čudo od marionetske tvorevine na čelu s nekakvim „patrijarhom“ Germogenom (Hermogen). Tog Germogena prekomandovao je u Zagreb iz Sremskih Karlovaca patrijarh Ruske zagranične pravoslavne crkve Antonije Hrapovicki, u dogovoru, naravno, sa Rajhom. Taj Antonije bio je pronacistički nastrojen, crnostotinaš, što se danas zaboravlja u SPC, kao što se zaboravljaju i važniji detalji. Mirko Đorđević podseća da se tamo slave patrijarh Varnava, Nikolaj i Justin, ali da se zaboravlja na patrijarha Gavrila Dožića, koji je bio antifašist i to hrabar. Uostalom, čim je Varnava umro, 1938. Gavrilo je ohladio sve odnose sa tim Antonijem. Da skratimo: tog Antonija i tog Germogena partizani su streljali bez mnogo diskusije čim su ih uhvatili, kao saradnike okupatora i tačka.

Drugi problem mnogo je složeniji: može li Hrvat biti bilo šta drugo nego katolik? Može li Srbin, uostalom, biti bilo šta drugo nego pravoslavac? Može li Bošnjak biti bilo šta drugo nego musliman? Principijelno govoreći, svako može da se opredeli za koju god veru hoće u slobodnoj zemlji; to je elementarno ljudsko pravo slobode verskog uverenja i tačka. E, nije to baš tako jednostavno u stvarnom životu. Obe naše svete matere Crkve – pravoslavna i katolička – hvale se na sva usta da su njihova omiljena etnička stada po bar 95 odsto pravoslavna ili katolička, respektive. Smatraju, dakle, da je ideal jeresi etnofiletizma već uveliko dostignut. Hajde probaj i kaži da si Hrvat koji nije katolik ili Srbin koji nije pravoslavac! Mislim, možeš; ali se na to ne gleda dobro; štaviše…

Srpski nacionalisti rado pristaju da postoje Srbi-katolici, ali samo ako su iz Dubrovnika; bilo je za Kraljevine Jugoslavije i Srba Mojsijeve i muhamedanske veroispovesti, a i dan-danas će se naći ljudi koji tvrde da su svi Bošnjaci zapravo „poturčeni Srbi“. Još, međutim, nismo čuli da postoje Hrvati-pravoslavci, ali uvek ima prvi put. Hajde, dobro: eto sada nama i Hrvata pravoslavne vere. Ne treba se podsmevati takvoj ekumenskoj širini. Eto su Kasijus Klej i Ket Stivens uzeli islam – pa šta? Njihovo pravo, kao što i ti Ogulinci imaju pravo da osnuju Hrvatsku pravoslavnu crkvu. Čak su doveli i nekog Jeliseja, kaluđera koga su raščinile dve crkve (SPC i Crnogorska); valjda za budućeg patrijarha, iako izgleda kao šibicar.

Iz svega ovoga što smo videli proizlazi da je reč o jeftinoj političkoj provokaciji neoustaške margine koja hoće po svaku cenu da gurne prst u oko i Srbima i hrvatskoj državi. Pa da vide na kakav će odgovor naići. Zanimljivo je da „Crkva u Hrvata“, kako tamošnji katolici to vole da zovu, o celoj stvari ćuti veoma glasno. A šta misli Vatikan, ne bih nagađao: njima je u Kuriji ionako dosta ispada hrvatskog klera, Gospe Međugorske i katolika većih od pape.