Sloboda štampe u Srbiji

 Takvim vlasnicima istinito, blagovremeno i potpuno informisanje ne odgovara, jer ljulja čamac i stvara probleme s vlastima, s bogatašima i s drugim uticajnim grupacijama u društvu. Pogotovo im ne odgovara nadzorna funkcija i neizbežno prateće moralisanje štampe, novinarstvo sa stavom. Svima je ne mož’ biti lepše u najboljem od svih svetova, monopolističkom, a sad tu neka piskarala kvare duševni mir i naprđivaju…

Druga opasnost u neposrednoj je vezi s ovom prvom: monopolizam. Domaći tajkuni u sprezi sa međunarodnima polako opkoljavaju javni prostor, kontrolišući prihode medija kroz politiku oglašavanja. To je prvi korak. Drugi korak je – kad vam jednom zavrnu rep – diktiranje uređivačke politike. Dakle, ne više samo cenzura, nego i naredba. Politička klasa je, naravno, prezadovoljna, jer je ionako u međuvremenu srasla i sa stranim i sa domaćim tajkunima, pa ima ko da im rešava probleme. To se lepo vidi golim okom, a najbolje se videlo tokom onog skandala od pre skoro godinu dana, sa onim Zakonom o informisanju, na koji je čak i LDP pristao. Pre neko veče sam gledao u „Problemu“ Peđe Sarape kako jedan od njih, Nenad Prokić, zajedno sa Suzanom Grubješić, objašnjava Zoranu Panoviću da je taj zakon dobar – jer se, između ostalog i „ne primenjuje“. Zoran je, naravno, pobesneo jer je tih dana „Danas“ osuđen da plati neke za njih velike pare jer da je oštetio nečiju „čast i ugled“.

E, tu smo došli i na treću opasnost po slobodu štampe u Srbiji: na sudove. Ostavićemo po strani suštinu stvari, a to je da čast i ugled čovek ima ili nema i nema toga suda koji mu može čast i ugled obezbediti; čast i ugled svačija su privatna briga i odgovornost. Sada ćemo, dakle, videti kako poreski obveznici u Srbiji treba da plaćaju razne debele i svadljive mačore, a kroz parnice za klevetu i uvredu. Reč je, naime, i o opasnosti po budžet Republike Srbije, a ne samo po slobodu štampe. Ukratko: sud osudi, a apelacioni sud potvrdi osudu za navodnu klevetu i uvredu i dosudi prevelike odštete za „čast i ugled“, iako su mogli i morali drugačije, jer su sve češće te tužbe neosnovane i slaboumne. Onda se oštećena strana s pravom razbesni i spor završi u lepom starom gradu Strazburu ili – u slučaju mog druga Željka Bodrožića – čak u Ujedinjenim nacijama u Njujorku (jedva mu je država vratila nepravedno i protivzakonito sudski otete pare!). Uzgred, u Strazburu, na Evropskom sudu za ljudska prava, država Srbija do sada je dobila samo 4 odsto sporova sa sopstvenim državljanima. U 96 odsto slučajeva, dakle, morala je da plati naknadu ljudima koje su njeni sudovi protivzakonito zakinuli za pare ili prava. Da se vratimo na slobodu štampe: Evropski sud za ljudska prava ima veoma precizna merila i dugu sudsku praksu u tome. To je sve poznato, objavljeno je ovde u više naučnih studija i analiza po stručnim časopisima i običnoj štampi i moralo bi biti poznato sudijama koji sude takve predmete. Moralo bi, ali nije. Zašto? Zato što sudije ne mare za tamo neki Strazbur; njima je važnije ovo ovde, pa u slučajevima očigledno nepravednim, apsurdnim i protivzakonitim presuđuju protiv novinara, a oni posle nek’ idu tamo negde u taj Strazbur, briga njih. Onda u tom tamo nekom Strazburu država Srbija izgubi spor, kao što su gubile i malo veće države (Austrija je postala glavni presedan), pa poreski obveznici onda moraju da isplate oštećenog novinara. Pri tom, onaj kome je medij i/ili po ovdašnjoj presudi isplatio neku sumu ne mora da je vrati… Tako se, dakle, događa da sudovi pare poreskog obveznika mogu da preliju u privatni džep preko Strazbura i – nikom ništa. Dužnost sudije trebalo bi da bude i da misli na budžet koji ga hrani: ne da bi zakinuo pravdu, nego da svoju državu ne izloži nepotrebnoj šteti, jer je morao znati kakav će biti krajnji rezultat presude. Tu dolazimo na delikatni deo priče: znaju li sudije i koliko dobro kakve su obaveze ove države prema Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima, koju sprovodi sud u Strazburu?

Nekada, u vreme zversko-komunističke diktature, sudije su imale običaj da očigledno blesave tužbe za klevetu i uvredu jednostavno odbace. Sećam se jednog finog starijeg gospodina iz Prvog opštinskog suda, koji je radio te „štamparke“, kako se to zvalo: on je čak umeo da telefonom ubedi nekog takvog kverulanta da tužbu povuče. Taj se običaj u međuvremenu izgubio. Svaka, pa i najblesavija tužba prihvata se – čak i kad je očigledno apsurdna i jasno je kako će završiti. Imao sam slučaj jednog generala u penziji koji je očigledno propustio sve rokove za tužbu i još pri tom očigledno lagao da nije; tužba nije bila odbačena odmah zbog očiglednog dokaza koji smo podneli, nego se vukla do oslobađajuće presude. To košta; taj sudija je sigurno imao pametnije predmete od toga. Uzmimo kriminalce: svaki član organizovane kriminalne grupe koji prolazi kroz sve kriminalističke evidencije i Belu knjigu može da tuži novinara za klevetu jer ga je nazvao kriminalcem. E, sad, taj međunarodni umetnik u trgovini heroinom jednu parnicu dobije (protiv „Vremena“), a drugu (protiv „Insajdera“) izgubi – na osnovu istog činjeničnog stanja. Valjda je sudija imala saosećanja za njega jer mu je najbolji drug i poslovni partner nađen isečen na komade u Zagrebu… Moj slučaj (jedan od više) još je slađi: treba da platim jednoj velikoj (u smislu zapremine kako tela, tako i motora džipa) ličnosti odštetu jer sam citirao reč narodnog poslanika izrečenu sa skupštinske govornice. Pre neki dan čovek je osuđen jer da u humoresci nije „proverio podatke“. Željko Bodrožić jedva se spasao od notornog gangstera, samo zato što je neka pametna žena sudija prihvatila Belu knjigu kao dokaz; druge sudije nisu je prihvatale, pa su ljudi stradali.

Ta pravda iz Strazbura spora je, ali je dostižna. Ali, dok se dostigne, svi će zaboraviti i država Srbija napuniće džep još jednom bistrom umetniku, a na štetu novinara koji su radili svoj posao u najboljoj nameri.