Slučaj Boljkovac Josipa

Reakcije u Hrvatskoj bile su očekivane: Stipe Mesić je pobesneo i nazvao to hapšenje predizbornim trikom očajnog HDZ. Drugi su podsetili da je takav potez još pre nekoliko meseci najavio ministar unutrašnjih poslova u već bivšoj vladi Jadranke Kosor, Tomislav Karamarko, u svojoj čuvenoj kampanji za „rasvjetljavanje komunističkih zločina“. Razboritim ljudima na hrvatskoj javnoj sceni to se činilo i čini se običnom predizbornom taktikom. Boljkovčev branilac, poznati i opasni advokat Toni Nobilo tvrdi to isto i dodaje da je njegov branjenik bio na formacijskom mestu nenadležnom za sporni događaj koji se odigrao izvan njegove jurisdikcije. Boljkovca tuže upravo po toj „zapovjednoj odgovornosti“ koju Hrvatska ogorčeno osporava kada je o haškim slučajevima reč. Istoričar i pisac Slavko Goldštajn podseća da je i u Sloveniji u jednom trenutku antikomunističke histerije bila dignuta hajka protiv Mitje Ribičiča koga su optuživali za Kočevski rog i druge masovne grobnice iz vremena blajburških. Saslušano je čak 805 svedoka, kopalo se na raznim mestima i na kraju se od optužbi odustalo. Ima ipak neke razlike između krivičnog postupka i političkih histerija koje su loš savetnik pravosuđu.

Iz malo dublje političke analize, međutim, pojavljuju se neki drugi zaključci. Prvi je očigledan: HDZ je svestan da u ovim izborima 4. decembra ide ravno u slivnik, ako ne i u ropotarnicu povijesti, mada će cenzus od 5 odsto svakako preći. U takvoj nadasve nervoznoj atmosferi trebalo je latiti se proverenih metoda, s tim da je ministar Karamarko, ambiciozni jezuita i – po svemu sudeći – princ-naslednik Jadranke Kosor odlučio da se pažnja javnosti sa korupcije u HDZ ne skreće na Srbe, kao do sada, već na komuniste. Srba ionako jedva da ima, kao političko strašilo uglavnom su potrošeni i neuverljivi, a Jadra Kosoruša već mesecima cvili nad „crvenom opasnošću“ s levice. Trebalo je, dakle, šezdesetak godina kasnije, Hrvatsku podsetiti na „zločine“ antifašista. Ako ih to ne izvadi, koliko-toliko, ništa neće, rezonuje Karamarko, kad već konzervu korupcijskih crvića ne možemo da zatvorimo; prekasno je. Događaj je, dakle, donekle nakiseo i pre svega neukusan i nepristojan.

Ima tu i ironije nemilosrdne sudbine: Joža Boljkovac jedan je od osnivača HDZ i 1991. prvi ministar unutrašnjih poslova nezavisne Hrvatske. Stari udbaški lisac je istoga leta podneo ostavku, jer se nije slagao sa razmahanim uvoznim i domaćim ustašlukom i pratećim nepotrebnim i štetnim nasiljem. Čak je hteo da sebi u Zagreb za pomoćnika dovede Josipa Reihl Kira iz Osijeka, ali su par dana ranije ekstremni hadezeovci iz Glavaševe ekipe tog poštenog čoveka i sjajnog policajca ubili kao psa na cesti. Lucidni komentator Tomislav Klauški primetio je ovih dana da bi Jožu Boljkovca bilo pametnije tužiti zato što je osnivao zločinačku organizaciju HDZ.

Dobro: ako je Joža Boljkovac imao nešto sa tim likvidacijama ustaša i njihovih pristalica i funkcionera mimo sudskog postupka – neka ga sude, šta ja marim. Ali neka mu prvo dokažu. Ali, nešto mi se drugo javlja. Republika Hrvatska je u međuvremenu velikodušno propustila da – kao sada Jožu Boljkovca – uhapsi i pred sud izvede neke mnogo ozbiljnije ratne zločince iz Drugog svetskog rata protiv kojih postoje veoma jaki dokazi. Ivo Rojnica, ustaški komandant Dubrovnika pojavio se iz Argentine i motao se po Hrvatskoj godinama; Milivoj Ašner, komandant ustaške policije u Varaždinu, sedeo je s mirom u Hrvatskoj dok Efraim Zurof nije pokazao na njega (onda se sakrio u Austriji i tamo umro); gđa. Nada Šakić, zapovednica ustaških logora za decu i žene, takođe je došla iz Argentine i u dubokoj starosti umrla u otmenom staračkom domu u Zagrebu. Ustaški terorista Zvonko Bušić, otmičar aviona i ubica njujorškog policajca, dočekan je u Hrvatskoj posle trideset godina kao heroj; i tako dalje i tome veoma slično, ima toga koliko hoćete, sve do poslednje ulice Mile Budaka u Slavonskom brodu čije ime lokalna vlast odsudno brani protiv „antifašističkih terorista“ koji tablu sa imenom ulice mažu crvenom bojom; crveni teror, ukratko.

Tu sad dolazimo na slađi deo priče: srpski anti-antifašisti oduševili su se hapšenjem Boljkovca. Se-pe-oovske perjanice i istoričari-revizionisti viču da se valja ugledati na Hrvate, jer da kako oni to lepo rade. Okolnost da su hrvatski partizani 1945. potamanili upravo deo te iste ustaške gamadi koja je zaslužna za postojanje „najvećeg srpskog grada na nebesima“, Jasenovca (Vuk Drašković) tu nije od značaja. Ovim našim nesrećnicima – kao i Karamarku, uostalom – bitno je da šezdeset i nešto godina kasnije poraze komuniste, kad već nisu mogli onda kad je trebalo. Stvar je ogoljena do kraja: šovinistima nisu neprijatelji oni drugi šovinisti, jer su oni saveznici; šovinistima su neprijatelji oni koji su se protiv svakog šovinizma borili i bore se.