Slučaj Radman

Naime, Milanovićeva vlada kokošinjac koalicije (po kafani „Kukuriku“ gde je koalicija nastala) postavila je Radmana za glavnog ravnatelja Hrvatske radio televizije (HRT). Radman je po zanimanju menadžer opšte nadležnosti, a poznat je po tome što je godinama bio regionalni direktor „Microsofta“ za jugoistok Evrope. Za vreme dijalektičkog materijalizma Radman je bio omladinski funkcioner od one visokopropulzivne vrste, pa je dogurao i do predsednika Saveza omladine Jugoslavije (poslednji na tom mestu). Sada ga zezaju da je i štafetu predavao Titu, ali u to nisam siguran; ne proverava mi se, jer je nevažno za ovaj predmet.

Bilo kako bilo, mladi Radman, inženjer vičan informatici i spretan uopšte, ostaje sa Račanom i SDP, što mu ne smeta da se istakne kod „Microsofta“. Bilo je tu i još nekih menadžerskih podviga, što će se na način ne baš prijatan otkriti ovih dana. Čim je imenovan na mesto glavnog ravnatelja (to je nešto kao Saša Tijanić kod nas, mada ne tako stabilno i dugotrajno), Radman je prvo podastro Saboru i Vladi plan reforme HRT (otpuštanje radne snage), pa se bacio u kadrovsku politiku. HRT je – da se odmah razumemo – dinosaurus tipa onog grčkog javnog servisa, zmijska rupa u kojoj jedni sinekuristi rade drugima o glavi, a program pravi malo naivčina i mnogo honoraraca bez para i staža. Uvek je tako bilo, znam: radio sam tamo. Otpuštanje je ionako apstrakcija, jer sinekuristi imaju političku bazu. Kadrovska politika je drugo. Prvi „škandal“ pukao je kada je Radman za glavnog urednika HTV postavio svog kuma Željka Rogošića. Problem je u tome što je Rogošić svoju profesionalnu biografiju doterao preko svake mere, a na način toliko glup da su ga odmah provalili. Nije bilo šanse da Radman to nije znao; kum nije dugme. To je imenovanje povučeno, a onda je došao još veći blam: imovinska karta Gorana Radmana. Ispalo je, naime, da je – zbog nečega – Radman iz svoje imovine izostavio (u Hrvatskoj se to lepo kaže „zamračio“) činjenicu da poseduje hotel u Bohinjskoj Bistrici; posle se pravdao da je to inostranstvo, a on da je mislio da treba prijaviti samo imovinu u Hrvatskoj. Još gore: ispalo je da je on taj hotel – bivše luksuzno letovalište hrvatske komunističke nomenklature – kupio od svoje stranke SDP za nekih 670.000 evra.

Reč je, dakle, o aroganciji (kao što će se videti), ali i o nerazumnom ponašanju. Da je taj hotel bio prijavio, bilo bi mu sada lakše; hotel, pa šta? A i nisu neke pare… Plašim se da je ovde više reč o nečemu drugome: o menadžerskoj aroganciji. Kad je bruka pukla, Radman je sazvao pres-konferenciju na kojoj se izvikao na novinare: da pisanjem o tim nekim hotelima i kumovima dovode u opasnost život njegov i njegove porodice i ostale budalaštine. Novinari su većinom ustali i demonstrativno napustili skup. Naravno da je opozicija digla dreku, da je Nadzorni odbor HRT pokrenuo proceduru za smenu itd. Vlada je to odložila za jesen.