Šta je kome dozvoljeno

Pesimisti među kolegama sumnjičavi su, ali oni su uvek takvi. To, kažu oni, znači upravo ono na šta smo upozoravali: da tu postoje organizacija, komanda i kontrola, pa kad im se kaže da budu mirni, oni poslušaju.

Dobro, kazaće neko, tom Vasiću ništa ne valja: ni kad prave čudo i pokoru, ni kad su mirni i fini; pa šta taj hoće? Ništa osim razumne bezbednosne procene: zašto su odjednom fini? Svi su bili tu; sasvim dovoljno za isti onakav cirkus kao 10. oktobra. Da se nisu prepali od policije sklone revanšu? Nisu poznati po tome. Došlo je, čini mi se, do konsenzusa da ova prilika preskoči. Da li su ove procene ispravne doznaće se prvom prilikom; dotle se uzdržavam od konačnog suda.

Dakle, prošle nedelje smenilo je Radeta Dragojevića s mesta glavnog urednika zagrebačkog nedeljnika Novosti. Ostao je kao odgovorni urednik, a novi glavni biće Ivica Đikić (nekad Feral, pa Novi list). Tako je Milorad Pupovac nekako izašao na kraj sa veštačkim skandalom oko naslovne strane Novosti sa ona dva nesrećna aviona. U međuvremenu su nekakvi marginalci iz Hrvatske čiste stranke prava na ulici javno palili primerke tog lista, što se u Hrvata nije desilo još od onog paljenja Ferala u Splitu pre desetak godina. Celu priču znate, da sad ne gnjavim: ukratko, srpske novinice ne smeju da naprave dosetku koju su hladno napravili razni hrvatski mediji, pa čak i ratni zločinac Branimir Glavaš.

Pre neki dan, usred te galame oko Novosti, u Slobodnoj Dalmaciji izašao je intervju sa izvesnim Mladenom Švarcom, koji se predstavlja kao „prvi trijumvir Nove hrvatske desnice“. Na najčistijem korienskom pravopisu kojeg se ni bi postideo ni Mile Budak, Švarc odvaljuje gomilu antisemitskih invektiva, do kraja rehabilituje NDH i ustaštvo, traži uvođenje „radnih i sabirnih logora“ za „judeomasone i neprijatelje“, a Republiku Hrvatsku naziva „takozvanom“, jer da on priznaje samo jednu hrvatsku državu – NDH. Usput je generalima Anti Gotovini i Ivanu Koradeu dodelio počasne ustaške činove „krilnika“. To, dakle, može i ne vidim da se neko – osim uobičajenih sumnjivaca – od toga potresao.

Taj Mladen Švarc je čudo od Božjeg stvora. Pojavio se u jesen 1965. kao brucoš na filozofiji u Beogradu, pod imenom Benediktus, obrijan do glave, u dugom crnom kaputu i sa knjigama Ota Vajningera pod miškom. Posle smo saznali da su mu roditelji bili fini ljudi, antifašisti i partizani; tata je otišao u penziju kao pukovnik lekar na VMA; mama ga se kasnije javno odrekla preko novina. Benedictus Schwartz bio je davitelj nad daviteljima: mučio nas je na seminarima s tim Vajningerom od koga je upamtio samo prezir prema ženama. Pokušali smo da pomognemo; nije uspelo, ali to je jedna druga urnebesna priča. Onda je negde nestao.

Kad ne lezi vraže; negde 1973. otvorim njujorški Tajms i imam šta da vidim: taj Schwartz je, piše tamo, pokušao da u Njujorku osnuje Udrugu američkih Židova za Nezavisnu državu Hrvatsku. Autor članka hladno je podsetio čitaoce šta je NDH bila, sa sve činjenicama i kvalifikacijama. Nedugo zatim čujem od prijatelja iz Njuce da je Schwartz imao kućnu posetu aktivista Jewish Antidifamation League koji su ga služnouljudno zamolili da teritoriju SAD napusti što pre – ili… Oni su tada bili jako ozbiljni ljudi, naime. Benedictus se onda pojavio u Zapadnom Berlinu i prišljamčio se braći Jelićima (Ivanu i Branku) koji su tamo izdavali list Hrvatska država. Naravno da se 1990, uz Tuđmanov previšnji blagoslov, pojavio u Zagrebu; čak je dobio i gradski stan „na čuvanje“; komunalije i struju nije plaćao, jer da mu je država toliko dužna za njegove domoljubne aktivnosti, uostalom. Uskoro je postao seoska luda i ridikul, pa je čak i onima iz HDZ bilo malo neprijatno. Razne televizije počele su da ga zovu u studija, jer bez budale nema zabave.

Ta se suklata, dakle, pojavljuje dan-danas po hrvatskim medijima sa svojim neoustaškim idejama, zarastao u bradurinu, isti vehabija, a to nikome ne smeta. To balega, to vređa, to čini desetak krivičnih dela po hrvatskim zakonima, sve u povratu i s naročitom upornošću i šta? On je ridikul, kazaće ljudi, pojava groteskna i lascivna, neslana budala koja bi zapravo spadala u gumenu sobu u Vinogradskoj ili Vrapču da je samo nasilan, ali nije i eto… A kad neki Srbeki naprave dosetku na naslovnoj strani svojih novinica, nadigne se frka nebeska, čak se Predsjednik oseti pobuđenim da i on baci kamen.

E, pa ima ko može, a bogme i ko ne sme.