Šta muči srpsku dušu

U skupštinskoj debati pomenute su Sodoma i Gomora koje je Gospod većsmoždio – Srbiji za opomenu. A zašto? Zbog sodomije, kako sama rečkaže; u detalje oko Gomore Stari zavet – nažalost – ne ulazi, na veliko razočarenje srpskih uzdanica koje slušamo ovih dana. Ukratko, za sve su krivi „gejovi“ i „gejke“, kako ih zove moja drugarica Staša Zajović. Nevladine organizacije, naravno, tu idu ispred zagrade, tj. podrazumevaju se same po sebi kao „antisrpske“. Isto je sa RTV B92, koju radikali od početka optužuju za propagandu homoseksualizma i njegovo širenje.

Tako smo se naslušali koječega: da „bela kuga“ pustoši Srbstvom Vaskolikim zbog „gejova“ i „gejki“; da je homoseksualna ljubav bolest i znak degeneracije (što su i nacisti mislili, ali nacisti su mislili takođe da su Milan Nedići Mita Ljotićpolitički korektni); da je otpor tom zakonskom predlogu, eto, uspeo da ujedini čak i četiri „tradicionalne“ crkve koje se inače slabo podnose; konačno, da poučni primer Sodome i Gomore preti da se ponovi i ovde, ako se ne vratimo „duhovnosti“ i „sabornosti“. Većmogu da zamislim prepravednog Koštunicu kako se udaljava, podsećajući Aligrudića da se ne obazire ni po koju cenu, jer će se pretvoriti u stub soli, pa će završiti na zaleđenim ulicama. Ali, dosta šege: Gospod je lepo pitao ima li bar dva pravednika u Sodomi i Gomori, pa ako ima – poštedeće ih. Nije bilo, kao što znamo. U Srbiji, međutim, ima pravednika koliko hoćete: te radikali od obe pasmine, te DSS, te Veljini Domaćini i Domaćice, te Palma i njegovi, te sve crkve koje se važe, te „Obraz“ i prateće fašističke squadre, te navijači i skinhedsi; da ih je toliko bilo u Sodomi i Gomori, a ne samo onaj jadni budući udovac Lot, dan-danas bismo imali ludačku zabavu. Pustimo se, dakle, Sodome i Gomore; Srbija je bezbedna od gneva Božjeg. Kod nas Sodomaca i Gomoraca ima malo, kažu naši dušebrižnici, ali ih to ipak strašno nervira. Zašto? Zato što ih je malo i bespomoćni su i ko bi odoleo bogougodnom iskušenju da ih premlati na brzaka?

To se javlja kao suština celog tog cirkusa: uvek imati pri ruci manjinu (bespomoćnu, ako je ikako moguće) na kojoj će se pokazati šta čeka one koji ne misle kao oni. Da slučajno nema gejova i gejki, uvek su tu Romi i Albanci, Ceca i Ceca (nisu Ražnatovićke!), Čeda i Beba, Borka i Nataša, Sonja i Biljana, Rasim i Dulići (Ivana i Oliver) itd. A kad i njih progutaju „noći magla“ (Nacht und Nebel u originalu), nastaće diferencijacija na dobre, manje dobre i loše Srbe; pa kad se obračunaju sa lošim Srbima, na red dolaze kolebljivi Srbi, pa nedovoljno dobri Srbi, a ko su pravi i dobri Srbi odlučiće logistika: količina municije, novca i ljudstva. Sve smo to većvideli: noćdugih noževa 1937. opravdavana je – ironijom sudbine – homoseksualnim orgijama pripadnika SA, sve samih najčistijih arijevaca, naravno. Nekako mi se ne čini da će srpske uzdanice izlučiti iz svojih redova Ilariona, Pahomija i još neke čija su imena veoma mrska.

Tu dolazimo na veoma zanimljive unutrašnje protivrečnosti unutar tog čudnog bloka protivnika zakona protiv diskriminacije. Ilariona i Pahomija oni ne vide; imaju slepu mrlju i za njih oni i ne postoje. Naime, nisu nacisti poubijali Ernsta Rema i njegove jurišnike iz SA zato što su bili gejovi, nego u borbi za premoću stranci. Ovi naši taj problem nemaju. Imaju druge probleme: šešeljevci i tomisti bore se ko će biti veći čistunac i borac protiv degenerika i izdajnika, a istovremeno su spremni da jedni druge zakolju zubima. Logička analiza tog sukoba pruža zanimljive zaključke: ako je Toma izdajnik i agent stranih obaveštajnih službi, što Pop Lazićka ne propušta da istakne, onda strane obaveštajne službe podstiču homofobiju u Srba. Obe frakcije, natražnjaci i naprednjaci, takmiče se u pljuvanju Ive Sanadera i proglašavaju njegovu posetu Beogradu „poniženjem“ i uopšte sramotom. Izgleda da je jedini kriterijum za to ko jeste, a ko nije agent stranih obaveštajnih službi: ko će više ispljuvati Sanadera i Hrvatsku. Šešeljevci misle da su tu bili u prednosti, jer imaju „vladu RSK u izgnanstvu“ i Milorada Buvu, premijera u izgnanstvu. Treba i jedne i druge pitati koliko njihovih članova većgodinama ima i hrvatski pasoš. Za neke znamo.

E, sad dolazimo na njihov veoma važan argument – iznenada spakovanu Svetu alijansu protiv gejova i gejki: sve četiri „tradicionalne vere“. Šta o Rimokatoličkoj crkvi, reformisanim crkvama i Islamskoj zajednici misle radikali, DSS i ostali – uglavnom nam je poznato (videti sabrana dela Voje Šešelja). Šta o Jevrejima misle „Obraz“ i prateće neonacističke grupacije – takođe znamo. Sada su im odjednom svi dobri, a ne samo pravoslavci – što bi se dalo očekivati s obzirom na dugogodišnje insistiranje da su samo pravoslavci pravi hrišćani (čak ne svi!), a svi ostali su, naravno, jeretici; o muslimanima i mojsijevcima i da ne govorimo. Tako se desilo da se svi ujedine protiv gejova i gejki i demokratskih tekovina, a nisu uspeli da se ujedine oko slučajeva mnogo značajnijih s tačke gledišta svake vere; osude zverstava i ratnih zločina, na primer, počinjenih u njihovo ime (ovde moramo da izuzmemo reformisane crkve i Jevreje, iz očiglednih razloga). Ono oko čega su se ujedinili svi zajedno jeste strah: strah da dogma kao takva, pa prema tome i njihova, bude dovedena u pitanje. Ponekad pomislim da su gejovi i gejke samo izgovor za protivljenje ovom zakonu; da je pravi, podli i skriveni razlog strah od priznavanja prava pojedinca da sebe verski (pa i etnički, ako baš hoćete) definiše po sopstvenoj volji i osećanju. E, to se neće dopustiti. Islam je tu jasan i ne pravi pitanje od etničke ili rasne pripadnosti, ali je tvrd po konfesionalnoj crti; rimska Kurija se naučila da podnosi promenu verske denominacije; itd. Pitajte ove protivnike zakona protiv diskriminacije: može li neko da bude Srbin, a da ne bude pravoslavac? Odgovor će biti graja najviše nalik na konferenciju vrabaca na drvetu, pa ga neće ni biti.

A što se opšte njihove zajedničke platforme, homofobije, tiče, to je većnešto za onog jednog bečkog doktora i njegove sledbenike psihoanalitičare. Ja tu nisam stručan, mada sam nešto pročitao na tu temu.