Šta smo ono bili rekli?

Alles uzaman. Vlada ekstremnog centra i njena parlamentarna većina morale su da zadovolje nečiji ćef; slutimo i čiji. Na tom planu izbrukali su se razni: od LDP do NUNS, a mi, koji smo imali rezerve, proglašeni smo saveznicima gospa-Ljilje Smajlović. Ona je barem razumela o čemu je reč, za razliku od NUNS. Objašnjavano nam je u četiri oka sa visokih mesta da se to ne odnosi na „nas“. Ukratko, Mlađa je bio nešto nervozan; dohvatio se sa bivšim pajtašima, pa sad treba menjati zakon. Banalno i uobičajeno; a šta smo drugo očekivali od ove vlasti nego banalnost?

Sada je Ustavni sud rešio da te izmene Zakona o informisanju nisu u skladu sa Ustavom. Šta smo ono bili rekli? Rekli smo da su izmene i dopune Zakona neustavne, štetne i zlokobne; da vode u cenzuru i tiraniju, ka ukidanju slobode govora. Tešili su nas da je prvobitni predlog bio još strašniji, ali da se LDP herojski izborio za ovu – vidimo neustavnu – verziju izmena i dopuna. Hvala najlepše.

Šta ćemo sad? Najozbiljnije smatram da bi Nebojša Bradić i onaj trust pilećih mozgova iz njegovog ministarstva koji je predlog Zakona smislio trebalo sada da se povuku. Ostavka bi bila čin elementarne pristojnosti i političke odgovornosti prema stranci koja ga je predložila. Bilo bi lepo da i vladajuća većina nešto promrmlja na tu temu: ipak su oni izglasali zakon koji je neustavan. Ako to urade, možda povrate neke glasove koje su izgubili; koliko-toliko, moglo bi im valjati za nešto.

Uzalud se nadamo: drugovi „moraju da čuvaju kadrove“, kako su govorili komunisti za njihovog vakta kad bi neko od njih zasvinjio. Nisu oni pružili podršku ovoj vladi da bi onda odgovarali za svoje svinjarije, a kamoli tek podnosili ostavke; nismo se tako dogovorili. Dogovorili smo se da svako ima svoj tal u vlasti i da s njime radi šta hoće i tačka.

E, u ovom trenutku dok sam pisao gornje redove, javili su mi da su neka dva magarca s kapuljačama sinoć (subota veče oko 23 h.) metalnom štanglom napali Teofila Pančića u Zemunu i naneli mu telesne povrede. Teofil je policiju zvao sam, kad se malo pribrao. Napadači mu nisu rekli ništa. Nije ni trebalo: sigurno ga nisu napali da bi uterali neki dug ili iz nekih, da kažemo „normalnih“ razloga; zna on zašto. Teofil Pančić je bezazleno i dobroćudno biće; sigurno se nije zakačio s nekim na ulici. Ne: ovo je bio atentat sa umišljajem na slobodu štampe i mišljenja u Srbiji i utoliko ima neke ironične veze sa ovim skandalom oko Zakona o informisanju. Bradićev vrli prethodnik, predobri i prepošteni Dragan Kojadinović, sada bi rekao: da ko je Teofili kriv kad stalno piše o tome gde živi i kojim se autobusima vozi; Munze je to, brate. Ko je kriv Dejanu Anastasijeviću što živi u prizemlju, pa su dovoljne ručne bombe M-52, a ne zolja?

Teofil Pančić napadnut je jedino i isključivo zbog onoga što piše i govori (to je kod njega isto) u javnosti. Drugog razloga nema i ne može biti. Teofil Pančić piše kako piše: oštar je, duhovit i razložan – za razliku od nekih koji ne piju batine i bombe. Svako ko čita Teofilove tekstove može sa priličnom izvesnošću da pretpostavi ko ga je napao: broj potencijalnih osumnjičenika ograničen je na one koji rade pod kapuljačama i sa metalnim šipkama. Policija svakako ima bazu podataka o takvima; sreću se s njima veoma često i na utakmicama i na uličnim neredima. Nekako bih se kladio (i parafrazirao Mirka Đorđevića) da je ta metalna štangla bila poškropljena svetom vodicom. Ljudi pod kapuljačama i sa metalnim štanglama ulična su vojska ekstremne klerofašističke desnice i svi to dobro znamo.

Reakcija dobrih građana Zemuna bila je, na žalost, očekivana i na to smo se navikli: malo je hrabrih ljudi poput onog vozača autobusa koji je spasao onu devojčicu od napasnika. Znaju oni vrlo dobro ko je Teofila napao i – naravno – beže. Sada je to – kao i uvek i kako treba – stvar policije. Policija ima odakle da krene, kao što je imala i u slučajevima Dejana Anastasijevića, Milana Pantića i Slavka Ćuruvije. Sad su na potezu ministar Dačić, direktor Vukadinović, direktor Veljović, Policijska uprava beogradska i stanica policije Munze. Uzdajmo se u njih, jer nemamo u koga drugoga.

PS: Kaže mi Predrag Koraksić pre neko veče, dok smo pričali i o tom nesrećnom neustavnom zakonu, da ga je jednom neki sudija tokom rasprave upitao mrtvo-ozbiljno: je li on, Corax, tražio od Vojislava Šešelja dozvolu da ga crta u karikaturama? Sad vi vidite šta treba menjati.