Uskrs je bio. Juče i danas premijer Dačić je u Austriji, gde bi trebalo da je posetio spomen-područje zloglasnog konclagera Mauthauzen. To je za svaku pohvalu, pogotovo u poređenju sa prethodnom vlašću koja nije našla za shodno da se ukaže u Aušvicu na dan oslobođenja tog stratišta, ali ni na dan pobede u Moskvi, kad se slavila lepa okrugla godišnjica. Oslobođenja Beograda setili su se tek kad su se Rusi namrštili na ovdašnje priče da je to bila „okupacija“, a ne oslobođenje. Stide li se? Teško.
Patrijarh Irinej se u uskršnjoj poslanici ponadao „Vaskrsu morala, stida i dobrote“, što je lepo od njega. Naime, lako je bilo Sinu Božjem vaskrsnuti trećega dana: bilo je to Najvišom intervencijom. Kako će vaskrsnuti moral, stid i dobrota? Koliko će dana biti potrebno? Logičnim tumačenjem reči Njegove svetosti dade se, naime, zaključiti da su moral, stid i dobrota mrtvi, čim treba da uskrsnu. Plašim se da je Njegova svetost u pravu, ali tome teško da može da se raduje.
Ovde je teško očekivati intervenciju sa Najvišeg mesta, jer je Bog odvratio lice Svoje od nas. To sa moralom, stidom i dobrotom kanda ćemo morati sami da izvedemo. Hajde da počnemo od stida, osećanja koje je već dugo OUT i van trenda. Ova nedelja je zgodna: imaćemo Dan pobede nad nacifašizmom, koji je i dan te Evrope u koju se guramo. Zna Ivica Dačić zašto treba ići u taj Mauthauzen i zašto slike narodnih izdajnika i saradnika okupatora ne smeju da vise u hodniku Nemanjine 11. Koštunica dr Vojislav, njegova mrakobjesna stranka i kamarila domaćih izdajnika pokušali su otvoreno i bez stida da rehabilituju Mitu Ljotića, Nedića, Aćimovića i ostale saradnike okupatora. Zakon o rehabilitaciji postao je fantastična montipajtonovska priča kad je sud u Šapcu „rehabilitovao“ ona dva Nedićeva žandarma koji su stradali u Beloj Crkvi 7. jula vršeći dužnost. Ta dva čoveka nisu bila osuđena, pak se – prema tome – ne mogu rehabilitovati. Ako se tako nastavi, svako ko je ikada sa oružjem u ruci stradao u borbi protiv partizana od 1941. do 1945. mogao bi da bude „rehabilitovan“. Svi; uključujući i one sa Blajburga, stradale posle prekida neprijateljstava od 9. maja, dakle u tome trenutku bandite i odmetnike. To se odnosi i na Dražu Mihailovića, koji je – kao general i ministar vojni izbegle Vlade u Londonu – odbio da izvrši naređenje svog kralja i Vlade iz septembra 1944.
Antiantifašizam se kao ideologija novopečenih antikomunista (kao nastavljača onoga čega nema: crne i slavske reakcije) raširio po Srbiji i Hrvatskoj kao kuga, bez ikakvog stida. Nikolaj i Justin su sveci, ali Gavrilo Dožić, patrijarh i antifašista nije. Mitu Ljotića opevao je Nikolaj pošto su se obojica provukli pored Blajburga, pa je Mita poginuo bežeći od narodnog gneva brzinom neprilagođenom uslovima saobraćaja. Danas tog Mitu Ljotića, autentičnog srpskog fašistu, rehabilituju kojekakvi gnjavatori u svojim celomudrenim i dosadnim besedama i člancima – bez ikakvog stida.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
