Stranačka estrada

Ovde je o nekoj vrsti razvoda očito reč: Boris i Đido kao da se cenjkaju oko alimentacije, pri čemu izgleda kao da Đido igra ulogu pravnog zastupnika Demokratske stranke u toj brakorazvodnoj parnici. Bože mi oprosti, ali to me nekako podseća na kralja Milana Obrenovića i radikale, daleko bilo… Moj drug Zoran Živković pobesneo je i rekao da neće više da se petlja u nešto – stranačke izbore, to jest – oko čega se Boris i Đilas dogovaraju nasamo. Šta tu ko traži; čime uslovljava svoje odustajanje, tj. pišmanluk; šta mu se zauzvrat nudi? Mi to ne znamo, a Demokratska je stranka, je li, „nacionalna institucija“ bez koje Srbija opstati ne može, pa je moj drug Žarković u „Vremenu“ s pravom zavapio da bi predsednika DS trebalo svi da biramo – kad je to već toliko važno. Zoran Panović lepo je objasnio u vikend broju ovih novina kako se sve to lupalo o njegovu nevinu uredničku glavu, a da nije morao da se lati ni fudbalskih metafora.

Evo ga slušam, pišući ove redove, kako razgovara sa Acom Stankovićem na HRT: ništa nije shvatio od maja do danas. Od početka se – kad je o tom shvatanju reč – pitam da ko Borisa Tadića savetuje, ako on bilo čiji savet sluša, osim „intelektualaca“ za koje, evo malopre (u 14:30) veli da su ga umolili da se ne povlači iz politike, da se kandiduje za premijera itd. Slutim, ali ne smem da kažem, ko ga je to kanda umoljavao… Imao je Boris i još ima savetnike, na koje se mnogi mršte. Uostalom: ko, ako ne car, zapošljava krojače carevog novog odela? Jedini savetnik koga Boris Tadić nije imao, onaj je najvažniji: savetnik za razlikovanje ispravnog od pogrešnog. Istini za volju, za tim profesionalnim profilom i nije neka tražnja, mada je ponuda solidna, jer ima pametnih, razumnih i savesnih ljudi do mile volje. Problem je što takvi hoće da govore istinu, umesto da laskaju.

Tako smo se sada našli usred te nesrećne brakorazvodne parnice u kojoj još nije jasno hoće li Boris napustiti trpezu i postelju ili neće; ima li alimentacije i kolika je; hoće li se pomiriti ili je neslaganje karaktera otišlo predaleko; kome će pripasti deca i koliko njih; itd. Dok se ova dvojica – Boris i Aca – natežu uzalud oko Srebrenice, „genocida“ ili pak „velikog zločina“, „antifašiste Draže… koji je bio kvisling“ (kaže Boris) i ostalih finesa, nama nije nimalo lakše da čekamo 4. novembar, kada je Boris obećao izjasniti se o razvodu od stranke, to jest od vlasti u njoj. Isti kralj Milan, s tim što ne mogu da ga pošalju u Bijaric sa debelom apanažom, da tamo ćuti i ne meša se politiku. Šta ako se Boris kandiduje? Šta ako bude izabran za predsednika DS? Ne bih znao kasti, ali to je ipak i na kraju krajeva problem Demokratske stranke i pustite nas više na miru s milim Bogom! Biće još raznih izbora.