U petak je pred tri hiljade oduševljenih pristalica mitropolit Amfilohije Radović od Cetinja izmolio „moleban“ (deca kažu „molebanciju“) za „upokojenje vlade i skupštine“ Srbije. Bosanci bi rekli: proučio fatvu. Penzionisani vladika Atanasije Jevtić potegao je čak iz Hercegovine da podseti Dačića da se i Zoran Đinđić opredelio za „zemaljsku“ umesto „nebeske“ Srbije, pa kako je završio… Đoka Vukadinović ispravio je prethodne govornike: ne „izdaja“, kaže, nego „veleizdaja“. Bora Čorba je sklepao nekoliko prigodnih stihova. Koštunica dr Vojislav stajao je sa strane i ćutao, srećom.
Naravno da je nastalo užasavanje i zgražanje. Njegova Svetost ogradila se; Dačić je zavapio da teško Bogu ako ga ovakvi zastupaju na zemlji; Vučić je odlučno izjavio da sa svoga puta skrenuti neće i dodao da naprednjaci u zemunskoj Altini skupe veći miting od toga u petak. Teolozi su se, izgleda, jedini iskreno zgadili, jer nešto o tome znaju.
Amfilohije Radović previše je dobar teolog da bi mu se tek tako omakla ovakva greška. Atanasije se barem nije upuštao u sasluživanje: zapretio je otvoreno. Pustimo sada laike; zanimaju nas dobri oci episkopi. Već decenijama, naime, mrakobjesne popeskare penju nam se na glavu (a neki i na maloletne dečake), teraju nas u „nebesku Srbiju“ (običnim jezikom: u smrt), otimaju novce poreskih obveznika, kupuju debele džipove i crne A8, grade nove Versaje i nameštaju ih kičastim pozlaćenim pseudoampir foteljama. Svakoj zajebanciji dođe kraj, pa i popovskoj. Ivica Dačić pobesneo je u jednom trenutku i podsetio Svetu Materu Srpsku Pravoslavnu Crkvu da je sa Kosova otišla 1690. i još se nije vratila. Ujeo ih je za srce, ali i stavio do znanja da sve ima granice, pa i bezobrazno guranje Crkve u politiku. Podsetio me je na Milana Stojadinovića, koji je 1939. (valjda) podviknuo crkvenoj delegaciji koja je došla da se žali na tadašnju banovinsku reformu: „Dobri oci episkopi, skinite mantije, kandidujte se na izborima, pa kad uđete u skupštinu – onda dođite“. E, pa kad je Stojadinović mogao, morali su i ovi naši nesrećnici, mnogo ranije. Ovako su Crkvu razmazili i pustili na prag, pa im se popela na glavu.
Dokle je to došlo, videlo se i na tom mitingu u petak: Atanasija su iz mase prozivali oko slučaja Artemija, koji je od Crkve otpao i prognan je u Šišatovac („u gluvu pustinju“, žalio se Dositej svojevremeno), kao i Kačavenda; crkveni GULag, ukratko. Atanasije je pokušao da objasni prisutnima da je Artemije otpao od Crkve, ali – popio je zvižduke i uvrede. To se moglo očekivati ako se čovek već prevari, pa dođe na takav skup. Crkva je očito bolno podeljena; sopstvenom krivicom, uostalom, jer se takmiči u nacionalizmu sa ekstremnom desnicom u vlastitim redovima. Patrijarh i Sinod, očito, gube kontrolu i zato nemaju pravo da se prenemažu.
Uzalud patrijarhovo ograđivanje od Amfilohija i Atanasija: oni vide da mogu, pa se tako i ponašaju, a patrijarh može da im pljune pod prozor; tako stvari stoje – nažalost.
Nego, vratimo se fatvi: načekaće se Amfilohije do te dženaze vlade i skupštine Srbije. On to vrlo dobro zna, ali može mu se da preti i da krši elementarna kanonska i liturgijska pravila. Sve je to bezobrazluk koji ne priliči jednom visokom crkvenom knezu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
