Symposion

Prvo se u Beogradu ukazao fra Marko Oršolić, franjevac rableovskih razmera i karaktera, koga Crkva u Hrvata mrzi duboko i sa razumevanjem: zovu ga „crveni fratar iz Bosne Srebrene“ i najradije bi ga spalili na lomači, ali niti smeju, niti bi bilo dovoljno drva. U zagrebačku katedralu ne ulazi, jer mu tamo pristup Isusu preči Alojzije Stepinac od ofarbanog PVC. Marko godinama vodi Međureligijski centar u Minhenu i Sarajevu, gde za uši dovodi monoteističke vernike svih pasmina i pokušava da ih vaspita u duhu ljubavi i strpljenja. „Najlakše mi je sa ateistima: nisu zatucani“, kaže. Bio je, kaže, u Stambolu i divio se Aja Sofiji: predlaže da se ta čudesna građevina petkom koristi kao džamija, subotom kao sinagoga, a nedeljom kao crkva; ostalih dana da bude muzej. Voli da se tokom svojih stalnih i iznenadnih putovanja vozi sa pravoslavnim popom i imamom u autu: nečiji Bog je svakako dežuran tog dana. Markova pamet, ljubav i blagost – dakle, jednom reči: mudrost – smirila me je kao i uvek. Sve do večeri, kada se valjalo suočiti sa pitanjima neodložnim i sa lošim znamenjima.

Uveče smo se skupili kod dobrih ljudi u kući, nas desetak, na nadahnuto spremljenoj lakoj večeri. Društvo raznoliko, ali kvalitetno: multidisciplinarno i uopšte retko za naći za istim stolom. Zabrinjavajući razgovori počeli su odmah; valjda je takvo vreme. Slučajno je neko ispričao detalje oko onog veselog hapšenja mladog anarhiste Trivunca, zbog paljenja američke zastave. Onda je primećeno da niko više, osim tih klinaca, ne staje u odbranu Roma, a – bogami – ni radničke klase. Onda je jedna lepa i pametna žena (opako obrazovana pri tom) održala govor koji me je uznemirio, a trebalo bi i sve nas da uznemiri. U treći milenijum, veli ona, čovečanstvo ulazi po prvi put bez vizije i nade, uobraženo i lakomisleno se oslanjajući na domete XX veka, koji su prošlost.

Da to ne bi ispalo kao dokona rasprava „pametnih i knjiških ljudi uz pljuge i pivo“, što reče pesnik, uzeta je za tužni primer današnja Srbija. Jedan pravnik i jedan advokat upozorili su na dva zakonska predloga: neizbežno informisanje i zanemarene novele Krivičnog zakona. Ti se zakonski predlozi prave u potaji; ne znamo ko ih piše; znamo, međutim, da ministrima na vladi zavrću rep da ih podrže. Doznajem tako da novele KZ inkriminišu otpor vlastima na način koji je dovoljno rastegljiv da zavede tišinu – u kombinaciji sa izmenama i dopunama Zakona o informisanju. Gde su tu naši narodni poslanici, oni za koje smo glasali? Nisu oni naši, kaže neko, oni su stranački. Gde su Čedomir, Ostojić, Vesna, Žarko, Čanak, Maraš, mala Aleksandra i ostali iz Lige i LDP? Na odmoru, ne zanima ih, odgovara neko drugi. U „Politici“ Ostojić nešto vrda toga dana i izmotava se: kakićemo, piškićemo, ustaćemo sa noše; ne ono što od njih očekujemo. Bez brige budite, doneće oni te zakone i posle će se uzajamno licemerno optuživati. Toma Grobar za to vreme se njuška sa jednima i sa drugima, na telefon se javlja svojim izmenjenim „evropskim glasom“, a u Skupštini progovara na svoj radikalski lakat napadajući Mićuna na pravdi Boga. Polako se stvara velika interesna koalicija, okupljena oko onih Nušićevih „dijurni“ (dnevnica; videti „Gospođu ministarku“) i narodnih para iz budžeta. Strateška pitanja prepustili su MMF-u da ih reši, a oni se spremaju na odmor. Najava izmene izbornih zakona uzrujala je one manje: nema više svakog meseca stranačke sinekure po koalicionom osnovu za stranke od po dva člana, pa makar koliko demokratske i liberalno nastrojene bile.

Sve u svemu javlja mi se melanholična misao: ovo je nekako nalik na 18. primer Luja Napoleona, na tragediju koje se ponavlja kao farsa (nadam se!), mada bez tadašnje buke i pompe. Politička klasa iznjuškala se ispod repova, zaključila da može zajedno bez ikakvih programskih i ideoloških problema (jer ni programa, niti ideologija nemaju) i dogovorila se da ostane na vlasti. Na kom programu? Svejedno: Kosovo, Evropa, „patriotizam“, „domaćinska Srbija“, „Karlobag-Virovitica“, Guča i Exit; svejedno, jer sve je to jedno. Ima li koga da se usprotivi? Nema. Opozicija je ili punjena strugotinom (naprednjaci) ili služi za plašenje (radikali) ili nema hrabrosti i vizije da se sukobi na pravim temama (ostatak). Radnička klasa? Ne postoji, jer nema rada; ima samo budžeta. Sindikati? Tek treba da se naprave, a to će moći tek kada se nešto bude proizvodilo, pa onda štrajk može nekoga da zaboli; ovako ih zabole ono drugo. Sindikati nisu svinjske polutke na francuski način, ni zamajavanje po Nemanjinoj ulici, autoputu i prugama; sindikati su nešto drugo: snaga klasne svesti koja raspolaže stvarnom pretnjom koja boli. Gde je ovde stvarna pretnja, kad radništvo ima samo biračko pravo ponuđeno onome ko im baci milostinju iz budžeta?

I tako naš Luj Napoleon i njegova kamarila idu lepo na odmor, pošto će uspeti da nam svima začepe usta novim zakonima. Toma i Aca Vučić oblizuju se sasvim evropski nad Velikom Koalicijom čija je senka sve duža. Znaju oni da će ovi pristati na sve – samo da se ne vrate u opoziciju.

P.S: Čujem dok ovo pišem da je ono, kako se to zvaše? da, „Press“, objavilo dva izmišljena intervjua ovih dana: sa Slobodanom Homenom i sa Mišom Mihajlovim. Oni, ljudi, kažu da im intervjue nisu dali; biće mali demanti, kvadratić pri dnu parne strane i šta? Ništa. Još jedan razlog za donošenje izmena i dopuna Zakona o informisanju. Slučajno? Ne znam.