Tišina

Kad smo već kod drekavaca: zaključio sam da tišina spada u ugrožene resurse ove planete, poput čiste vode, fosilnih goriva, izvesnih životinjskih vrsta, pravog bureka, prirodnog kamambera, pameti itd. Na svu sreću, tišina je obnovljiv resurs. U to se čovek uveri po jadranskim otocima poputa Brača, Cresa, naročito Lošinja itd. Za razliku od naših gradova kojima 24 sata dnevno vlada buka, na tim nekim mestima vlada tišina koju povremena buka tek posebno istakne. Na tim mestima nema one bele „buke“, sveprisutnog šuma velikih gradova, šuma koji se čuje čak i u tihim oazama kakva je, na primer, bašta kluba SOKOJ kod nas, ili unutrašnjost našeg kvarta u Zagrebu gde se čuju samo kako cvrkuću dečica i ptice. Ne: ova otočka (i banatska) tišina dominantne su onoliko koliko je dominantna gradska osnovna buka. U gradu je tišina redak izuzetak; na ovim mestima buka je izuzetak, ako ste me razumeli. Kao izuzetak, ti neki zvuci čak i ne razdražuju čoveka; jasno su prepoznatljivi i prolazni; štaviše, pružaju izvesno osećanje sigurnosti: zvuk motora poslednjeg noćnog trajekta čuje se milju daleko; svaki avion u inače frekventnom koridoru iznad Brača; pisak slepih miševa u sumrak i cvrkut lastavica neposredno pre toga; po koji petlić u zoru, kad se zarumeni nebo iza Biokova.

Ja sam čovek umereno konzervativan, kako i priliči starijem gospodinu sa popriličnom kilometražom. Daleko od toga da ne cenim dostignuća najsavremenije tehnike; naprotiv, ali volim da držim odmak od najnovijih izuma: oni malo stariji nekako su pouzdaniji. Uveren sam da se dobro uglavljenih i korisnih starih običaja valja držati; na primer: govoriti istinu, voziti i jahati trezan, pucati po pravilima balistike, ustajati kad se žensko čeljade približi, platiti rundu u kafani, učtivo se ponašati, čoveka koji je pao ne udarati, od budalaština se uzdržavati, razlikovati dobro od zla i ispravno od pogrešnog, koristiti logiku i već to; razumete me. E, sad – kakve to veze ima sa temom? Ima.

Evo kako: pre par nedelja razvlačimo se oko podne u hladu Bjelka i ja. Bjelka je prelepa ogromna ženka kavkaskog ovčara, plemenito, pametno i ljubazno biće od oko 50 kg. Njena Branka kaže da ti psi tamo služe da čuvaju sela i omanje gradove; uverljivo. Nedelja je, ostali ukućani otišli u čuvenu kafanu kod šjor Palute, a nas dvoje mrzelo. Kad, odjednom, zaori se odvratna kakofonična buka kroz ozvučenje od bar jednog megavata: neka elektronska zvonjava po partituri koju je komponovao čuveni supetarski župnik don Andro, inače poznat po tome što se na misama sa naročitom upornošću služi električnom gitarom koja mu nije baš sklona. Naglo probuđena Bjelka skočila je, sela, podigla njušku u nebo i počela tužno da zavija kao da je pun mesec. „Razumem te, sestro slatka“, rekao sam i zagrlio je.

Ta me je tužna epizoda naterala na razmišljanje o tome kako izvesne verske zajednice olako zanemaruju tradiciju, štaviše samu poruku vere. Uzmimo islam: po Novom Pazaru i Sarajevu iz prejakih zvučnika sa minareta ori se ezan (poziv na molitvu) sa kasete (ako nisu prešli na MP3). Poslanik Muhamed a.s. i hadisi (zbirka njegovih učenja) – ako sam dobro razumeo – kažu da se osnovna zajednica vernika, džuma, prostire onoliko koliko mujezinov glas dopire s minareta. Tako se džume prostiru po pokrivanju, najviše nalik na mrežu baznih stanica GSM ćelijske telefonije, dakle na pčelinje saće. Nigde nisam našao da je Poslanik a.s. pominjao zvučnike i MP3. Neću da kažem da je islam nesklon napretku; naprotiv, ali tradicija je jasna, a svrha minareta i mujezinovog glasa praktična i razumna.

Isto je i sa hrišćanima: zna se čemu služi zvono i kako se njime rukuje. Ima zvonar koji zvoni, a to je drugačije i nekako lepše i ljudskije od tamo nekih pojačala, kompjuterski programiranih partitura i moćnih zvučnika kao na koncertu one silikonske Cece. Zvono ima svoju čak arhetipsku ulogu: „Vivos voco, mortuos plango, fulgura flango“ (žive zovem, mrtve oplakujem, munje lomim; Fridrih Šiler, Močo).

Sad, kad čovek pogleda, tj. oslušne, tradicionalni vokalni, akustični, ezan, onako melanholičan, sasvim je prijatan zvuk i ne smeta; naprotiv. Isto je i sa zvonom koje zvonar poteže rukama: oba zvuka su čoveku primerena, nenametljiva. Oba poziva duboko su ukorenjena u tradiciji, kulturi i navikama. Nije ni lepo ni razumno od tradicije praviti tehno, hip-hop i dens saund, buku koja se legitimiše isključivo time što je jako glasna. Ni mujezin, ni zvonar nisu didžejevi, niti su onaj „Em-Si Hamer, em si glup“ Pere Lukovića. Religija bi trebalo da bude nešto unutrašnje, misaono, sabirajuće i mirno; svakako tiho, ne glasno. Svaka buka tu škodi; Bog je u svojoj premudrosti znao zašto je stvorio zvonare da zvone svojim rukama i mujezine da uče ezan svojim glasom. To je ljudski sve dok to ljudi rade, a ne mašine.

A tišina je za veru važna, kao i za zdrav život.