Tjednik na ćirilici

Prethodnih 519 sedmica „Novosti“ su se dostavljale poštom pretplatnicima, a u jednom trenutku pojavile su se i na netu (www.novossti.com; sa dva „s“!). Osim što sebe određuju kao samostalni srpski tjednik, „Novosti“ imaju i nekoliko strana na ćirilici. Te tri okolnosti – da Srbeki izdaju tjednik; da su ga pustili na kioske u čak osam hiljada primeraka; i da je deo na ćirilici – senzacija su same po sebi. Korak je to i za hrvatsko društvo: pre samo nekoliko godina javna prodaja srpskih novina (u kojima čak ima i ćirilice!) bila bi opasna avantura. Do ovoga trenutka, međutim, desilo se samo da na ponekom kiosku (u Kninu, na primer), „Novosti“ ne budu izložene; na ogromnoj većini prodajnih mesta imaju ravnopravan tretman. Mainstream javnost dočekala je ovaj događaj blagonaklono: čak je i strašna Hloverka Novak Srzić sa HTV pozvala izdavača Mišu Pupovca i glavnog urednika Radeta Dragojevića u svoje „Otvoreno“; da nije obložena teflonom bila bi se pokajala, jer ju je britko pametni i pakosni Dragojević dostojanstveno ponizio tom prilikom.

Neizbežni i sve nepodnošljiviji Ivan Zvonimir Čičak zamerio je u svojoj kolumni u „Jutarnjem listu“ što se te novine na kiosku prodaju, umesto da se dele besplatno, jer da ih finansira hrvatska vlada iz budžeta. Pri tom nema istu primedbu na onu bedu od državnog „Vjesnika“ koji bi uginuo prirodnom smrću da ga ne plaća vlada; o ostalim budžetskim stavkama i da ne govorimo. Tu sad dolazimo na „sredstva i metode“, što bi rekli udbaši, manjinske politike u hrvatskoj državi. Miloradu su Pupovcu mnogi zamerili konstruktivnu saradnju sa vlašću: ono jedva čujno „da“ kada je Tuđman parlament nazvao ustaškim imenom „Hrvatski državni sabor“ (priznajem: i ja sam mu to tada javno zamerio); kada je dao parlamentarnu podršku Sanaderovoj i sada Kosoričinoj vladi; itd. Dan-danas protiv njega rovari i deluje agentura Koštuničinih i radikalskih poverljivih lica među Srbima u Hrvatskoj, onih koji i dalje misle da je ona blesava avantura Mile Martića bila ispravna i koji misle da je Kosovo u Srbiji. Pupovac je, međutim, strpljivo podnosio praćke i strele obesnog nacionalističkog Beograda kome nikada nije dosta srpske krvi i patnje. To je dovelo do konkretnih, životnih i svakodnevnih koristi za Srbe u Hrvatskoj: po podacima UNHCR koje prenose „Novosti“, u 2009. imamo 132 000 povratnika (od čega 66 000 trajnih), 19 000 vraćenih kuća i stanova, 13 000 zahteva povratnika za stambeno zbrinjavanje itd. Izvesni ustupci i jaka volja za učešće Srba u političkom životu Hrvatske, dakle, doneli su opipljive rezultate. Jedan od tih rezultata su i „Novosti“ na kiosku.

Ima tu i više od toga i to je ono što – uveren sam – ozbiljno nervira Ivana Zvonimira Čička. Uređivački tim „Novosti“, Rade Dragojević i Andrea Radak pre svih, uspeli su da u taj nedeljnik privuku neka od najjačih imena hrvatskog novinarstva. Tu je jak deo pokojnog „Ferala“: Viktor Ivančić, Igor Lasić, Marinko Čulić, Boris Rašeta, Srećko Pulig; tu je jaka ekipa iz samog lista; tu iz Beograda pišu Vladimir Arsenijević, Tanja Tagirov, Drago Kovačević (ponekad i „moja malenkost“, što bi rekao moj naredni junak Igor Mandić), a očekuje se da i Boris Buden, filozof i sjajan novinski pisac, počne da sarađuje. Tako se „Novosti“ polako profilišu u relevantan list na hrvatskom tržištu ljudi i ideja, ako mogu tako da se izrazim, ne baš zamena za „Feral“ (to je nemoguće), ali jedno od retkih mesta gde se mogu izraziti liberalno-demokratska, hrabra i prema tome slobodna mišljenja.

Dakle, najbolja vest je da je Igor Mandić prošlog petka krenuo sa svojom kolumnom u malim srpskim novinicama. Kolumna se zove „Zauzeto, Hrvat!“; ko se motao po ratištima devedesetih, posebno posle „Oluje“, zna šta to znači. Naslov prvog teksta je „Izlazak na ustaško ćoše“: Igor misli na Trg Republike Bana Jelačića gde su se nekada prodavale neoustaške štampane stvari, a sada evo i srpskih novinica.

Pa kaže Igor Mandić (ne mogu da odolim):

„No, gdje postoji opasnost, raste i ono spasonosno (kako je otprilike rekao netko od mene mnogo pametniji), pa sada, kada se sa svojim ćiriličnim tjednikom srpska manjina drsko pojavljuje na novinskim kioscima u Hrvatskoj (kao da izlazi iz ormara ili, još gore, iz samice), moja će malenkost pokušati izboriti priliku da se pribroji njenom ‘raskomadanome tijelu’. Tako će se napokon, normalno i hrvatsko ćirilično pismo moći vidjeti istaknuto na pultovima, a ne više, kao do sada, da ga od prodavača tražim tihim zavjereničkim glasom…“.

Rade Dragojević obećava da će objaviti plakat u boji sa uporednom azbukom i abecedom, da odrasli ljudi počnu da se podsećaju, a deca da uče. Nepoznavanje ćirilice i gađenje nad njom bili su statusni simboli u Hrvata neko vreme, znak „nacionalne odgovornosti“, što bi rekao onaj naš nesrećnik. Uzaman su pametni ljudi u Hrvatskoj govorili da Jugosloveni imaju retku civilizacijsku privilegiju i prednost time što se istovremeno služe sa dva pisma; ne: ćirilica je bila prokazana i prokleta kao „srpska“ (sasvim dovoljno); stradale su i ruske knjige pri tom. Ali, to je – nadamo se! – prošlo.

A onda je u petak uveče u kultnom „BP Clubu“ (kod džeziste Boška Petrovića) bila intimna žurka povod prvog broja na kioscima. Beogradski pisci Tomislav Marković i Dragan Kovač („Jarboli“) malo su pričali, ali su više pevali uz gitaru i daire. Bio sam potresen sličnošću tog provoda sa večerima protestne muzike šezdesetih, kad sam bio mlad.