Prošle nedelje je – sa uobičajenom i nepromišljenom žurbom – hrvatska štampa na sva usta razvikala senzacionalnu vest: hrvatska carina uhvatila u Rijeci kontejnere sa naoružanjem. Naravno da su kontejneri iz Srbije, a da im je vlasnik Slobodan Tešić, poznati trgovac oružjem. To carina, međutim, nije rekla; to su novinarski geniji zaključili sami. Svaki je skandal slađi ako ima veze sa Srbijom, kao što znamo. Hrvatska carina lepo je rekla da su je tipovale „obaveštajne službe“ i da deklarisani tovar nije bio to što piše.
Onda se sa Banjice javila BIA: da su oni upozorili hrvatske kolege na taj tovar itd.
Uzalud razumni novinari opominju nerazumne da se ne jede sve što leti; da što je vest slađa, to je treba više proveravati. U tabloidno-korporativno novinarstvo u Hrvata, ali i u Srba, ušla je doktrina stručno poznata kao „kuljišizam“ (po Denisu Kuljišu): nisu važne činjenice, nego zabava i slatka jeza.
E, sad: taj Sloba Tešić fakat trguje oružjem, što je profesija kao i svaka druga, mada se nekima gadi. On to i priznaje. Ne priznaje da krši zakone i međunarodne norme. U UN mu ne veruju, jer su ga jednom uhvatili da krši embargo na izvoz oružja u Liberiju, pa mu se faca još vuče po Interpolovim poternicama.
Problem sa privatnim trgovcima oružjem dvostruk je: kao prvo, čiju robu prodaju; kao drugo, koliko je posao legalan. Naime, vreme velikih privatnika u tom poslu davno je prošlo: ser Bejzil Zaharof, Hajram Maksim (onaj što lupa po diviziji), Sem Kamings i drugi igrači otišli su zauvek u istoriju 1990. kad se raspao SSSR i ostatak bloka. Trgovinu oružjem i šverc oružja preuzele su države, za svoj račun. Viškovi naoružanja i vojne opreme jednostavno su zbrisali privatnike sa scene podsecanjem cena. Sadašnji trgovci oružjem na veliko tek su agenti, posrednici, velikih sila i proizvođača; i jedni i drugi kriju se iza „privatnika“. Jedan Sloba Tešić u tom poslu je sitna riba. Najveća riba od 1990. do pre godinu dana, Viktor Bout, bivši visoki oficir GRU (vojne obaveštajne službe SSSR), čovek sa besprekornim boljševičkim pedigreom, dve decenije prodavao je sovjetske i ruske viškove u ogromnim količinama; cijena – prava sitnica. Radio je po celoj planeti, imao je flotu velikih transportnih aviona (naš Sloba samo jedan za koji znamo) i operisao je iz Južne Afrike, dok ga tamošnji (i još neki drugi) umetnici nisu ubedili da se skloni (dva neuspela atentata).
Što se legalnosti tiče, ta trgovina je načelno dobro uređena: države daju dozvolu na osnovu urednog certifikata o konačnom korisniku, a trgovci rade dalje. Da li je certifikat pravi – to je drugo pitanje; da li država sluti da je lažan – takođe. Pare su pare, kao u svakoj trgovini.
Po onome što se doznalo, ti riječki kontejneri da su stigli iz Italije u Srbiju, pa u Hrvatsku. Kome su namenjeni, rekli su da će kazati kad dođe trenutak. Pominju se Aden, Sudan i sirijski pobunjenici; ovo poslednje se čini neubedljivim, jer oni nemaju ratne avione. Imali smo mi takvih slučajeva i ranije, ali su bili dobro zamračeni: onaj avion IL-76 iz jula 1996. kod Surčina; JPL Systems itd. Nije teško razumeti suštinu tog posla, niti je teško proveriti činjenice.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
