Turbo Uskrs

Niti je TV Pink tu kriva, niti je taj naslov bio štamparska greška, a još je manje voditelj imao nameru da se sprda sa „najradosnijim hrišćanskim praznikom“. „Hristos vaskrs!“ je dizelaški, da ne kažem zemunski oblik čestitanja. Ostalo je samo neizbežni izraz degradacije vere svedene na puki ritual koji treba „odraditi“, naravno preko one stvari. Reč je, dakle, o plitkosti i površnosti, pomodnosti koja je socijalno poželjna, a koju i država i politika i mediji promovišu jer misle da tako treba iz razloga koji nisu u stanju da objasne.

Takvo stanje onda opet neizbežno podstiče oblike divlje kreativnosti nastale u pukoj praznini gde vere nema. Danima kruže SMS čestitke neopevano blesave (sa sve onim :-)), trivijalno egzaltirane do dirljivosti, katkad nehotice bezazleno nadahnute, ali veštačke, isprazne i ritualne. Samo se forvarduju, sa drugim potpisom. Ima tu i krug sastavljača tih porukica za Božić i za Uskrs; nazire se ista ruka. Pa se tako čestitaju – za svaki slučaj – i Badnji dan i Veliki petak, ali bez onog 🙁 , što je svakome ko se imalo zamislio nad duhom i porukom hrišćanstva nezamislivo.

Naivno umetničko nadahnuće, kazaće neko; neodoljiva potreba za poetskim izrazom u povišenom osećajnom stanju zbog tako važnih praznika? Hm, ovaj: religiozno nadahnuće, kad je istinsko, stvara mnogo kvalitetniju umetnost, čak i „naivnu“. Ovo što vidimo proizvod je puke i ritualne religiozne praznine, nečega nad čime bi Crkva u Srba morala da se zamisli. U toj praznini rađa se podivljala običajnost i širi se kao korov – ili maligna neoplazma – obrastajući temelje vere i religioznog nasleđa. Crkva se, međutim, ne brine za to: njoj je važno da se osloni na statistički podatak da se, ne znam, 90 odsto stanovništva izjašnjava kao „pravoslavni hrišćani“; podatak da samo oko 10 odsto nešto o hrišćanstvu uopšte zna Crkva uspeva da ne pominje. Isus je, da podsetimo, bičem rasterivao trgovce iz Solomonovog hrama u Jerusalimu, mada je bio disident i reformator i osporavao je judejske verske dogme. Ko bi rekao da je Crkva u stvari toliko moderna da vodi računa o javnom mnjenju i sopstvenom rejtingu, ali i o sopstvenim finansijama?

Kad je moda novokomponovane turbo-pobožnosti počela da se razmahuje, sredinom osamdesetih, žalio mi se jedan paroh iz centra Beograda (gde, po definiciji, živi „crna i slavska reakcija“, baza prvo SPO, a onda i Koštuničina) da mora da angažuje dopunske crkvenjake čiji je posao bio da skreću pažnji da se u crkvi ne puši. Pričali smo o divljanju novokomponovanih pogrebnih običaja. Uostalom, svratite do groblja u Malom mokrom lugu, pored autoputa, tamo na vrhu uzbrdice: biće vam sve jasno. Gos’n popa, obrazovan i pametan čovek, bio je zabrinut, ali se Crkva nije potrudila da svome stadu objasni šta se valja, a šta se ne valja i šta je u skladu s jevanđeljskom porukom, a šta nije. Njima je tada, ali i danas, bilo važnije da im nijedna ovčica ne umakne iz statistike.

Tako smo došli do razularene i nadrealističke situacije u kojoj svako, mimo Crkve i kanona, izmišlja „tradiciju“ i „običaj“. Matori konji i kobile krste se i venčavaju i u crkvi pod starost. Izmišljaju se novi postovi, novokomponovani bogomoljci takmiče se u vrstama postova i sve je to odvratno nalik na licemerje. Običan narod je zbunjen. Pre neku godinu došla nam je u Lici delegacija lokalnih babaca da nas, kao Beograđane, pita da li je istina da mrtvaca treba sahraniti sa svim dugmetima otkopčanim (da se duša ne muči u odlasku), jer da tako tvrdi neka baba iz Dubrava. E, sad: moja je porodica banatska i paorsko-majstorska; deda Nika bio je pojac i predsednik crkvene opštine i običaji su se poštovali, ali za to sa dugmetima nikada nismo čuli. Valjda sam im objasnio, mada sumnjam: babe su otišle zamišljene; jesam ja iz pravoslavne familije, ama ta baba iz Dubrava je njihova. Posle sam se raspitivao: niko u Lici nije čuo za to sa dugmetima, čak ni ono malo popova što je preteklo kad je mitropolit Jovan bez zemlje i vascele Italije onomad pobegao od svog stada.

Ima tu i tragikomična dimenzija: kao najveći poznavaoci „tradicije“ i „običaja“ sada se guraju isti oni prjamalinjejni članovi Partije koji su prvi otišli u četnike, ustaše i u islamske radikale. Poznavao sam jednog gospodina, lekara, u Sarajevu, iskrenog vernika i mudrog čoveka; 1994, za vreme opsade, rekao mi je da više ne ide u džamiju, jer mu se gadi od novokomponovanih muslimana, bivših partijskih aktivista; to se zvalo „merhabaši“ (zato što se deru „Merhaba!“, da ih svi čuju) ili „muslimani M-92“; jasno je.

Tu smo, dakle, u situaciji sličnoj do krize dozreloj krizi judaizma u Isusovo vreme, ali Isusa smo imali samo jednom (Bog ništa ne radi dvaput, kažu Jevreji). Imamo licemerje, isprazno i površno „odrađivanje“ rituala, ali i potpunu samovolju u proizvodnji „tradicije“ i „običaja“. Uskoro ćemo umesto molbi pisati „molebane“ za ličnu kartu, pasoš, kredit ili nešto drugo; čekajte samo. Krstače oko vrata ili ispod retrovizora već su dostigle punu veličinu.

A sada glavno: jedan moj drug čiji je to posao prodavao je na Veliki petak pržene girice po ceni od hiljadu dinara kilogram; prodao je sve. Kad ga je kafanski konzilijum ukorio zbog toga, čovek je rekao da mu je savest mirna, jer ti koji ribu jedu dva do tri puta godišnje (Sv. Nikola, Badnji dan i Veliki petak) treba i da plate. Vaistinu je tako: u te dane jedu ribu, a odmah zatim vizitiraju „I špajzove, gde salame besno vise usred tame“ (A. Vučo, onaj stariji). A onda pričešćuju „licemeri licemere“ (Đura Jakšić).

Vaistinu dobar dan i Hristos vaskrs!