Za koji dan počeće jedno, kažu, veoma važno zasedanje Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve, što je kod njih kao kongres kod komunista. Došlo je, naime, do frakcijske borbe; autoritet Patrijarha izazvan je odbijanjem poslušnosti vladike u penziji Artemija i njegove frakcije. Ugroženo je jedinstvo (koje se kod njih zove sabornost); pružen je loš primer monaštvu, sveštenstvu i vernicima.
Štaviše, preti se samoopredeljenjem do i uključivo – otcepljenja. Srbija je u opasnosti da – ne pobedi li Artemijeva frakcija – dobije i treću pravoslavnu crkvu, kao da joj ove dve nisu dovoljne. Imamo, naime, SPC kao glavnu; pa „Istinsku pravoslavnu crkvu u Srba“, ne veliku, ali zato ljutu; samo nam još ova Artemijeva treba. To nikako ne valja, kažu pametni ljudi; nije Crkva Demokratska stranka iz koje se prostačkom deobom do sada izdvojilo nekoliko raznih stranaka plus Kosta Čavoški.
Sabor će, dakle, morati da zauzme stav oko Artemijevog pokušaja raskola. Poznavaoci u kontaktu sa unutrašnjim saradničkim vezama, kažu da je ishod možda neizvestan, jer da Artemije ima unutar Sabora simpatizere i čak saveznike za koje se ne zna. Mogući su pokušaji hrišćanskog pomirenja, pod izgovorom očuvanja sabornosti, naravno; to bi za Artemija bilo blizu pobede: izazvao je autoritet patrijarha i Sinoda i ostao u Crkvi; loš primer, nesačuvan obraz. Puna pobeda bila bi da se raskolnički zahtevi ispune i Artemije i bratija dobiju natrag u ruke Eparhiju raško-prizrensku. U tom slučaju dalje mogu šta hoće.
E, sad: šta se sve to mene tiče, kad na tu crkvu gledam sa hladnim neodobravanjem i bez hrišćanske samilosti (grešan sam, priznajem)? Pustio bih ja njih s milim Bogom, ali neće oni mene. Čitalac se, verujem, seća da je onaj bivši Simeon, sada Dejan, Vilovski, Artemijev sekretar i još svašta, tužio za klevetu list Danas i vašeg sastavljača službenih beležaka. Zastupa ga kancelarija Tapušković, čiji principal je član nekog već odbora za odbranu vladike Artemija, što nije bez neke. Početni pretres u toj parnici (građanin Vilovski traži neke velike pare zbog duševnog bola) održan je pre neki dan: to je događaj inače rutinski, da se sravne pozicije i formalnosti.
Ali, došlo je do nepredviđenog razvoja. Na pitanje opunomoćenika odbrane zašto nema građanina Vilovskog da nam potanko objasni svoje duševne bolove, rečeno nam je da je u Grčkoj i da je pušten iz ekstradicionog pritvora. To nam je em milo, em drago, ali zašto nije ovde? Zastupnica privatne tužbe, otresita i pristala mlada žena, rekla je da pročitamo rešenje Vrhovnog suda Grčke u kome piše da je izručenje odbijeno jer da građanin Vilovski u Srbiji ne bi imao nepristrasno i pošteno suđenje.
E, tu sam se ja jako iznenadio i donekle pobesneo (grešan sam, priznajem; ne priliči hrišćaninu da pobesni; trebalo je da okrenem i drugi obraz). Zamolio sam da mi se objasne neke stvari: kao prvo, zašto ta tužba nije bila odbijena odmah, kao neuredna, besmislena i bezobrazna? Molim vas: unutra piše da je glavni urednik Danasa Grujica Spasović, ali i Zoran Panović; svi znaju da je Gruja već petu godinu ambasador u Sarajevu, zaboga. Zatim piše da se privatni tužilac zove Simeon, a zove se Dejan, jer je raščinjen i najuren iz crkve na tri godine. Dobro, rekao je sudija: to da se uredi; što se prisustva tiče, možemo mi i da skočimo u Grčku da ga saslušamo. „Mi“ znači: sudija, zapisničarka, dvojica optuženih i njihovi opunomoćenici; mogu misliti šta će mu reformisani v. d. predsednik reformisanog suda reći na tu ideju.
Na moje glavno pitanje, međutim, nisam dobio odgovor. Kako je moguće, pitao sam, da građanin Vilovski Dejan ne veruje u pošteno i nepristrasno suđenje u Srbiji sebi, a veruje da će u toj istoj Srbiji meni biti suđeno pošteno i nepristrasno? Hoće li neko da mi objasni taj bezobrazluk? Njemu je pravosuđe Srbije loše, a meni je dobro? I sve to zato što sam u Danasu opisao očigledne činjenice: da je tadašnji Simeon nestao u pravcu Grčke i da je pri tom poneo crkvene pare. Gde je Simeon? Nema ga, soli na rep. Gde su crkvene pare koje su bile kod njega? Nema ih. Crkveni sud ga je zbog toga već pravosnažno osudio, obrijao i ekskomunicirao; svetovna vlast raspisala je poternicu, podigla je optužnicu i izdvojila dalji krivični postupak protiv njega dok ga se ne dočepa.
Građanski-procesno gledano, stvar stoji ovako: ako Danas, Panović i Vasić budu osuđeni, hoće li se Dejan Vilovski vratiti u Srbiju i staviti se na raspolaganje nepristrasnom i poštenom sudstvu? Ako budu oslobođeni, hoće li to biti još jedan dokaz da pravosuđe nije nepristrasno i pošteno? Nagađajte sami – i čekajte ishod Sabora s verom u Boga.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.