Veterani

Pre neki dan sedeo sam na jednoj debati o položaju veterana ovih naših nesretnih ratova. Bilo ih je nekoliko, različitih ljudi, kakvi su ljudi već. Bilo je mučno i neprijatno, kao što se dalo očekivati ako znate problematiku; očekivao sam, ali sam ipak došao. Oko jedne smo se stvari složili odmah: da država ne želi da zna za njih i da bi ih najradije zaboravila; oni je na sebe podsećaju na razne načine, što onda dovodi do problema. Uz malo skrušenosti i pameti, država je te probleme mogla da reši: od dnevnica za rezerviste, pa do zdravstvene i psihološke brige.

Ima tu, međutim, jedan osnovni, temeljni, problem. Reč je o veteranima iz četiri izgubljena rata, od kojih tri – zvanično – nije ni bilo. Srbija je, nažalost, država-slednica tih prethodnih, bivših i nekadašnjih (što reče Sloba jednom) država. Izgubljeni rat nezgodna je stvar, kako da vam kažem… Jedan moj prijatelj, psihoterapeut, kaže da se PTSP (posttraumatski stresni poremećaj) priznaje samo u pobedničkim zemljama (Amerika je izuzetak koji potvrđuje pravilo: nacionalna trauma iz Vijetnama bila je prevelika, a tradicionalna briga za veterane još je bila tu). Nešto ne znam da se neko brinuo oko toga imaju li nemački veterani iz Drugog svetskog rata PTSP. Hrvatska je tu otišla daleko, čak predaleko: evo su nabrojali već oko 560.000 branitelja od 1990. do 1995. Tako je HDZ sebi obezbeđivao biračko telo, naravno: dva svedoka, olake braniteljske i invalidske povlastice itd.

Ali, vratimo se ovamo. Ogromna većina naših veterana bila je mobilisana manje-više silom. Manji deo otišao je iz ubeđenja, zamajan propagandom i ratnim huškanjem; neki iz običnog fanatizma (ti su najbrže potrošeni). Deo je otišao radi besplatnog ubijanja i pljačke, da se ne lažemo. Oni se ne javljaju u ovoj priči, njima je dobro; javljaju se u nekim drugim pričama i daju lošu sliku o ostalima. Ova država upisivala je ljudima u vojne knjižice da su bili „na vežbi“, a ne u ratu; nikada, osim 1999, nije priznala da je u ratu; policajce je ucenjivala otkazom da idu i ratuju izvan državnih granica; odbija do danas da nekim veteranima vrati vojne knjižice, pa oni ne mogu da dokažu poreklo invaliditeta. To je samo površina problema; suština je dublja i tugaljiva.

Veliki broj vojnih obveznika nije se odazvao mobilizacijama: tokom 1991. i 1992. odziv je bio kobno nizak (pa se pribeglo stranačkim i drugim dobrovoljcima, što nas košta do danas). Prirodan ishod takve razlike u stavu bio je da oni koji su se odazvali na mobilizaciju na one koji nisu gledaju kao na „dezertere“, čak „izdajnike“; ovi, pak, na njih gledaju kao na budale. Oni se uzajamno mrze ili preziru, dakle. Tu smo već na moralnom planu. Jedni kažu: mi smo se uredno odazvali pozivu naše države i gde smo sada? Drugi kažu: mi smo prozreli propagandnu laž i nismo hteli da ratujemo za Slobu i njegov režim; to bi bio zločin, a vama ko je kriv. Istorija je dala za pravo ovima drugima, kao što znamo, a još su pritom od početka govorili da te avanture neće dobro svršiti – kao što i nisu. Oni neće da im se kao otežavajuća okolnost uzima to što su bili pametni i pošteni; i dalje verujem da je predlog pokojnog Stojana Cerovića – spomenik Neznanom dezerteru – dobra ideja. Dezerteri su nam sačuvali ono malo obraza.

To, međutim, ne znači da na veterane (mobilisane i dobrovoljce, zavedene i disciplinovane) možemo tek tako da pljunemo i ostavimo ih na margini. Oni su svojoj državi poverovali i odazvali se na poziv – mnogi od njih protiv sopstvene bolje procene. Oni su to shvatili kao građansku dužnost i utoliko je sadašnji odnos države prema njima nepošten, jer bi tu trebalo da postoji uzajamnost. Dobro: izgubili smo četiri rata, ali veterani za to nisu krivi; kriva je glupa država koja je ratove uopšte započinjala. Ova vlast odabrala je kontinuitet sa prethodnim režimom, pa bi bilo pošteno da prihvati i obaveze prema žrtvama prethodnog režima. Veterani spadaju u žrtve, jer su bili zloupotrebljeni u jednoj mahnitoj i samoubilačkoj politici; oni sada pate, ne zaboravite. Bilo bi nepošteno njihovu stvarnu patnju otpisati kao posledicu gluposti ili ideologije. Država je dužna da im prizna barem to da ih je obmanula i zloupotrebila. Mi, tzv. civili, dužni smo im obično ljudsko saosećanje. Razgovarao sam u ovih dvadeset godina sa stotinama veterana: naših, hrvatskih, bosanskih; ranije i sa vijetnamskim veteranima. Ima tu jedna zajednička crta: najrazumniji su oni sa prve linije fronta, kojima je glava bila u pitanju. S njima se najlakše razgovara i oni najbolje razumeju sopstveni položaj – i patnju. Jedan učesnik tog skupa iskreno se zgranuo nad samom činjenicom da, eto, sedi za istim stolom sa antiratnim aktivistima iz nevladinih organizacija: da mu je to nekad neko rekao… Pritom se zgranuo i nad time što su Legiji i Bracanoviću oduzeta odlikovanja; dobro, ajde, neka ga. Bitno je da je seo za taj isti sto; za ostalo ćemo lako.