Vojni sveštenik

Tradicija empevejaca neuništiva je zbog prirodne potrebe vojne hijerarhije da vojsku muči na sve moguće načine. Pre empevejaca imali smo u svim komunističkim vojskama političke komesare, a pre njih, za nenarodnog režima (onog pre dijalektičkog materijalizma) vojne sveštenike, pa ih sada vraćamo jer neko misli da je to bilo dobro. Pitajte one još žive ljude koji su služili u Jugoslovenskoj vojsci (kraljevskoj), pa će vam reći.

Još bolje: uzmite ponovo u ruke „Doživljaje dobrog vojnika Jozefa Švejka u Prvom svetskom ratu“, prvu knjigu. Kao što je zasvagda kompromitovao oficirski poziv, Jaroslav Hašek demistifikovao je i vojne sveštenike, onako usput, ali sa podjednakim uživanjem. Reč je najlepšem periodu služenja Caru i Kralju dobrog vojnika Švejka: kad je bio posilni i – formacijskom potrebom – ministrant feldkuratu (vojnom svešteniku) po imenu Oto Kac. Taj Oto Kac bio je pijanac, kockar i kurvar nebeskih razmera, prevarant i crnoberzijanac; jednom je čak založio i poljski (terenski) oltar na rasklapanje, model 1893 ili tako nekako (nemam knjigu pri ruci, praštajte kao što ja opraštam vama). Ni ostali feldkurati nisu bolje prošli, uostalom. A šta raditi s ljudima koji po vrelom letnjem danu 1914. satima drže vojsku u stroju, služe liturgije i blagosiljaju bajonete?

Prvobitna klerikalistička ideja bila je da se vojsci pruži „duhovna uteha“ i da se potpiruju osećanja verska i – shodno tome – patriotska: (dulce et decorum… ) slatko je i slavno za otadžbinu mrijeti i ostala sranja (za krst časni itd.). Tako je i američka vojska imala kapelane (valjda ih još ima, ne znam) u oficirskom činu tokom Drugog svetskog rata i Vijetnamskog rata. Jednog takvog proslavio je Džozef Heler u „Kvaki 22“: fin, samozatajan i dobar čovek koji ne može da pomogne nikome; u filmu ga je sjajno odigrao Entoni Perkins. Neki vijetnamski veterani pričali su mi da od tih vojnih sveštenika nije bilo nikakve pomoći niti duhovne utehe. To zato što u ratu duhovne utehe nema, niti može biti; pogotovo u Vijetnamskom. Neki su duhovnu utehu našli u budizmu koji su tamo upoznali, ali to teško da je doprinelo borbenoj gotovosti. Jedino što su, tražeći duhovnu utehu od vojnih sveštenika, dobili bila su plitka „patriotska“ sranja; MPV, ukratko. Ne budimo nepravedni, međutim: šta odgovoriti kad vas neko pita „Oče, je li u redu bacati napalm na žene, decu i nenaoružane civile?“, a da to ne bude podsticanje dezerterstva?

Pričalo se da je među partizanima bilo što pravoslavnih sveštenika, što franjevaca. Možda, istoričari će znati bolje šta je pop Vlada Zečević tamo govorio. S druge strane, bilo ih je, naravno i očekivano, mnogo više: pop Đujić i još nekoliko takvih, Krunoslav Draganović, onaj fratar Filipović Majstorović koji je posle pričao isledniku Vojdragu Berčiću kako je najteže klati decu, jer vole da žive, dok se odrasli samo prepuste.

Onda su došli naši balkanski ratovi i prateća „sabornost“. Sećam se nekog popa Todora iz istočne Slavonije koji je na otvorenom krovu („šibedah“) svoje „mečke“ imao mitraljez „šarac“; sećamo se svi onog kalcana koji je blagosiljao svetlo oružje „Škorpiona“ i preosvećenog Filareta koji se slikao sa „šarcem“. Sećamo se i vatrenih govora kojekakvih popova, arhijereja itd. kad su pozivali na bratoubilačke ratove. Ali, oni su to radili iz civilstva, mada je ta razlika u „Republici Srpskoj“ bila jedva vidljiva; Milošević je popove barem držao izvan Vojske.

Hrvati su gore prošli: Tuđmanove feudalne fantazije spojile su presto, sablju i oltar do kraja. Oni tamo imaju Vijni ordinarijat Crkve u Hrvata, na čelu sa nepodnošljivim desničarem i konzervativcem po imenu biskup Juraj Jezerinac. Njegova milost je imala zapaženu ulogu u čuvenoj rubrici „Greatest Shits“ pokojnog Ferala. Ne samo to; izradio je sebi gradnju Glavnog stana Vojnog ordinarijata u vrednosti od nekoliko miliona evra o državnom trošku i – nikom ništa.

Danas imamo na Balkanu stanje u kojemu nikakve vojske više ničemu ne služe, niti imaju smisla. Šta su imali da svrše – svršili su i dalje nema. Lično sam uveren da sve te bivše jugoslovenske vojske treba raspustiti, jer su golo bacanje para poreskih obveznika na jednu beskorisnu kastu od koje ima samo štete. Da prosti moj drug Šutanovac, ali sam uveren i da je ta priča sa vojnim sveštenicima u Vojsci Srbije besmislena. Štaviše, to je još jedno poniženje za civilno društvo i državu Srbiju. Ko brani profesionalnim vojnicima da idu u crkvu, slave slavu i uopšte nalaze u veri duhovnu utehu – ako za njom osete potrebu? Za to im ne treba formacijski vojni sveštenik. Samo čekam da se javi muftija Zukorlić sa zahtevom za formacijskim mestima vojnih imama; nekako slutim da neću dugo čekati. Ali: ova vlast dopustila je sebi, čak za vlade Zorana Đinđića, da Crkvu pusti na prag, ne shvatajući da će joj se popeti na glavu, kao što se i desilo. Veronauku je u Srba definitivno iskompromitovao još Branislav Nušić u „Autobiografiji“, pa su je ipak uveli; lično mislim da je to i bila Đinđićeva namera: da se izbrukaju sami pred decom. To će se – na duži rok – verovatno i desiti.

Sada treba da vidimo kako će to u praksi izgledati. Već mogu da zamislim odnose mlađanih poručnika, kapetana, vodnika i zastavnika sa formacijskim vojnim sveštenicima: „Ej, oče, oćemo na piće? Ajde, zapali, pa da krenemo u kafanu! Vidi je kakva je zgodna! Popo, budi čovek!“ itd. Treba samo poznavati kasarnsku atmosferu koja će u profesionalnoj vojsci biti još zgusnutija i sasvim esnafski orijentisana.

Neka im je dobri Boga na pomoći.