Oprostite na naslovu, omaklo mi se. Reč je o javnom gradskom prevozu, a tu je Zagreb prednjačio oduvek. Sve je picnuto, čisto, ide po redu vožnje, na stanicama ima tabla na kojoj piše za koliko minuta koji tramvaj dolazi, zimi je toplo, a leti ima klimu; uopšte najefikasniji i najbrži način da se negde stigne. Naročito u špicevima, kada Zagreb satima stoji u mestu, ali tramvaji prolaze.
U proseku dnevno se preveze oko 800 000 ljudi, pa sada dolazimo na temu: kako to da je javni prevoz u Zagrebu tako skup? Pazite: karta kupljena u trafici je 12 kuna; e-karta („bus plus“) 10; karta kupljena u vozilu je 15 kuna, a karta plaćena SMS porukom je 12 kuna. Godišnja karta, kao prosečni pokazatelj, u Zagrebu je skuplja nego Beču, Ljubljani, Varšavi, Beogradu i nizu velikih gradova. U evro ide 7,5 kuna, pa vi vidite.
E, sad: karta u ZET-u (Zagrebački električni tramvaj, njihov GSP), kad se poništi ili prisloni vredi sat i po u jednom smeru, pa čovek može da siđe, završi neki posao i nastavi čak i drugom linijom u opštem smeru kud je krenuo. Osim toga, ko ima elektronsku (RFID, kao naš „bus plus“) pretplatnu kartu, ne mora da se zapljune na automatu svaki put; dovoljno da je pokaže kontrolorima kad naiđu; e-kartu mora da prisloni, kao i da poništi onu kartonsku iz trafike. Tako stvari idu brže.
U jednom trenutku, pre par godina, ZET je uveo besplatni javni prevoz u užem centru grada, u nameri da rastereti centar od automobila, ali su iz nekog razloga posle odustali od toga, što je šteta. Veliki gradovi u svetu sasvim normalno subvencionišu javni prevoz, jer je reč o opštem društvenom interesu.
Sve je to lepo i fino, ali je ipak preskupo. Tako su se pojavile razne taktike i znakovi solidarnosti: ostavite poništenu kartu na automatu, jer retko ko putuje svih sat i po u istom smeru; sedite blizu automata i pazite hoće li kontrola; razmena opažanja o tome gde kontrole ulaze. Kazna je 200 kuna plus karta, vodite računa. Neko je naveo berlinski metod javljanja o kontrolorima putem društvenih mreža (stranica Schwarzfahren), jer svi ionako imaju moderne uređaje.
Ima tu i druga strana: taksi. Desilo se u poslednjih godinu dana nešto nezamislivo: Zagrebački taksi izgubio je monopol! Umesto jedne, sada ima četiri mreže, što je dovelo do rata cenama; na kraju su se i „šahisti“ (stari taksisti-monopolisti, koji su igrali šah na stanicama i čekali poziv) urazumili i smanjili tarife. To podsecanje tarifa i slobodna konkurencija doveli su dotle da više od dvoje ljudi na prosečnim relacijama (Zagreb nije velik grad) manje plati taksi nego tramvaj ili autobus. Kasno noću, na minus pet, kad prvi sledeći tramvaj dolazi tek za pola sata, taksi je i dalje povoljniji, sve i kad je nešto skuplji po putniku. To razbijanje monopola u taksi prevozu bilo je bolno i teško: bilo je tu šaketanja, ružnih reči, ometanja i svega – ali je uspelo. Sada je sjajno, ali ne treba se mnogo nadati: pre ili kasnije uspostaviće se kartelski pristup, kao i u Beogradu, pa će se oko poskupljenja mreže solidarno dogovarati. Eto, koliko da znate.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
