Zagrebačko proleće

Čini se nekako neumesnim prisećanje na tih prvih deset, pa još i onih drugih deset godina. Unutra je sala puna neke mlade, pametne i izribane dece koja hvataju i beleške. Usta su im puna „neoliberalizma“, „anti-“ i „alter-globalizma“, nenalažljive levice, lopovskog kapitalizma, političke klase koja je ista, mnogo ista, svuda. Ta deca uznemirena su autentično i iskreno, s dobrim razlogom: nova vlast je u Hrvatskoj odmah digla PDV na 25 odsto; gradski prevoz je dramatično poskupeo; posla nema; razlike između onih i ovih nema; itd. Ispričali smo im, gorko i melanholično, šta smo sve radili u onih prvih i u onih drugih deset godina i gde smo na kraju prispeli. Gledali su nas učtivo, s poštovanjem za veterane izgubljenih bitaka; za pravu stvar, doduše, ali eto… Bilo bi neukusno gnjaviti ih našim uspomenama i košmarima.

Kasnije – jer sedeti u kafiću bez razgovora nije moguće – razmatramo između sebe da gde smo prispeli. Svi smo novinari; zaključujemo iznova da su režimski novinari ostali režimski, a nezavisni – nezavisni i da ko nam je kriv. Sistem melje; korporativna uređivačka politika melje; sistem i korporacije nagodili su se oko mlevenja. Novinarstvo ne treba nikome; treba im „proizvodnja sadržaja“: ne ljuljati čamac; ne užasavati građanstvo; ne podsećati na nečistu savest; ukratko – Ceca, Vlatka Kokoš, Simona Gotovac.

Neizbežno dolazimo do vruće teme – najavljene likvidacije „Vjesnika“ kao dnevnog lista. Sumrak i pad „Vjesnika“ neko je opisao kao dolazak na naplatu računa za režimske laži. To je sudbina režimskog medija koji nije imao snage da se odupre, nego je lagao do kraja. „Vjesnik“ se sada prodaje (najviše kroz obaveznu pretplatu državnih ustanova) u cele dve hiljade primeraka. Država je u njega investirala desetine miliona evra – da za nju laže. Na kraju ga niko više nije ni čitao. Možda unutra nešto i ima da se pročita, ali niko više ne veruje. Tako je ovde uginuo Politikin „Ekspres“. Sada se razmatraju dve ideje: eutanazija ili prepakivanje. Oko 150 novinara ostaje na cesti u oba slučaja, jer prepakivanje ima smisla samo ako se postojeća ekipa rastera. To zahteva debelu investiciju države u nove i dobre novinare – sve dok se taj neki novi „Vjesnik“ ne upali na gurku i ne postane profitabilan. Ovi novi iz SDP teško da će se ispružiti da „Vjesnik“ dignu na noge; imaju oni svoje režimske novine – kao i ovi naši – i drže ih u stezi kroz spregu politike i kapitala. „Vjesnik“ je kanda sam sebi kriv; nek propadne, nije šteta.