Došlo se do saznanja da je šef kabineta Aleksandra Vučića (jedan od barem tri) u nadahnutom izlivu obožavanja za svoga poslodavca izjavio – između ostalog – i da se plaši za Acin život, jer da je Aca takav jedan borac protiv korupcije i organizovanog kriminala da bi to moglo i loše svršiti. Bila je to još jedna solo-arija u dosadnom koncertu udvoričkih izjava koje po jadnom Vučiću pljušte već mesecima.
Urazumimo se već jednom, građani.
Prvo i pre svega, građanin Vučić radi svoj posao kako zna i ume i to je za svaku pohvalu. Trudi se čovek, našao se gde nije bio pa mu se valja naučiti i finesama. Jedna od tih finesa za koju se nadam da će doći na red jeste i emancipacija od dosadnih i nepristojnih radikalskih navika. Isti problem, uostalom, ima i El Presidente Toma, ali kod njega je to manje važno: polako se mumificira u protokolarni fikus. Vučić, međutim, svako malo pokazuje da ne ume sa laskavcima i udvoricama, ali i da mu prija slatka jeza od ugroženosti. To je loš pristup: kao prvo zato što pokazuje slabost i potrebu za apsolutnom ljubavlju; kao drugo, zato što unosi zabrinjavajući utisak da Aca Vučić ostavlja prostora i za izvesne poteze koji ne bi baš spadali u normalnu parlamentarnu demokratiju. Kad neko stalno priča o tome kako mu zli ljudi rade o glavi, pa mu onda tercira čitav hor podguznih muva – to ne sluti na dobro.
Nije, naime, pametno poigravati se sa takvim stvarima, mada je sablažnjivo privlačno sa radikalske demagoško-svadljive tačke gledišta. Da se razumemo odmah: baviti se Vučićevim poslima nije bezopasno, ali to se zna odmah i o tome se ne priča stalno i na sav glas. Profesionalna zaštita Aleksandra Vučića – nadamo se – dobra je onoliko koliko se može; štaviše, već je podigao nivo zaštite nedavno i ne vidi se šta bi još mogao da uradi.
Zaštita je zanat koji ljudi dobro znaju. Osim toga, procena pretnje i protivmere su stvar ozbiljnih analiza zanatlija. Najvažnije od svega: sa takvim se pretnjama izlazi na kraj na izvoru, a ne na meti pretnji, kao što smo iz gorkog iskustva naučili sa atentatom na Zorana Đinđića. Nije, dakle, stvar u blindiranim limuzinama i vičnim telohraniteljima; oni Acu neće sačuvati ako se neko baš nameračio; nije stvar ni u dizanju nervoze u javnosti – naprotiv. Stvar je u dobrom, diskretnom i inteligentnom obaveštajnom radu, a to se ne oglašava i ne kolportira po novinčinama (hvala, Basara), ma koliko uživanje u tome Vučić nalazio. Takvi se poslovi obavljaju u tišini, bez slatke jeze i prenemaganja u medijima.
Čim se digne galama oko toga, to odmah zasmrdi na poznatu priču: evo bi te ubili, samo da nema nas koji te čuvamo i brinemo za tebe; to zna svaki ulični mangupčić, jer onda ide nastavak – imaš koju kintu na zajam? A ako – daleko bilo – dođe do stvarne potrebe da se ugroženost štićenog lica objavi (za šta ponekad ima razloga, molim da primetite), javlja se opasnost da to niko ne shvati ozbiljno, kao u priči o čobanu koji je vikao na vuka.
U interesu je Aleksandra Vučića da ovakve priče prekine – sve dok se ne ukaže stvarna potreba.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
