Visoki savet sudstva, kako čujem, ima primedbe na izvesne zahteve zaštitnika građana Saše Jankovića. Ovo je slobodna zemlja i svako ima pravo da ima primedbe; nije u tome problem. Problem je u jeziku i tonu tih primedbi. Ton je mrzovoljan, svadljiv i arogantan; jezik je odgovarajući. Prevedeno na govorni srpski jezik, gospa Nata Mesarević i Visoki savet misle da je Saša Janković dosadan; da se petlja gde mu mesto nije umesto da gleda svoja posla; da bi trebalo da se pokrije ušima i da im se, ukratko, skine više. To je saopštenje, uostalom, tipično za našu administraciju svih vrsta: ona je na vlasti i dok je na vlasti možemo da joj pljunemo pod prozor, zaštitnici ovoga i onoga, glasači i poreski obveznici, svi zajedno.
Kao da im nije dosta i tog dosadnog poverenika za informacije Rodoljuba Šabića koji stalno nešto zvoca, nego su dobili i ovoga Sašu Jankovića da još i on zvoca.
Čini mi se da su u vlasti razmislili i došli do zaključka da je to s tim poverenicima i zaštitnicima bilo loše smišljeno, čim je ispalo da je ta stvar bila „prepuštena stihiji“, kako su govorili drugovi komunisti. Tako je onda za poverenicu za ravnopravnost polova postavljena – civilnom društvu uz nos i za inat – ona gđa Petrušić iz Niša koja na tamošnjem Pravnom fakultetu predaje čak pet predmeta i nema nameru da ih ostavi, mada tako sebe dovodi u sukob interesa. Taj sukob interesa zanimljiva je pojava: on istovremeno i postoji i ne postoji, u zavisnosti od toga o kome i o čijim interesima je reč, kao što smo, na primer, videli iz ovog cirkusa sa izborom i imenovanjem sudija i tužilaca. Upravo se za to bio zainteresovao Saša Janković, umesto da gleda svoja posla, pa mu je neljubazno rečeno da se ne petlja. On, pak, koliko sam shvatio, misli da tako gleda baš svoja posla, iako su se oni „drugačije dogovorili“ tamo gde treba. On, veselnik, misli da je stanje pravosuđa važno za građane i njihova prava, kao da o pravosuđu nema ko da vodi računa onako kako misli da treba.
Sve bi to spadalo u neka, ‘ajde dobro, manje-više normalna i očekivana trvenja i zađevice u demokratskom društvu da nije te sve veće i sve nepodnošljivije arogancije, nestrpljenja i halavosti naše političke klase. Taman su se „dogovorili“: šta je čije; ko je u Drugom svetskom ratu bio antifašista; da je Kosovo u Srbiji; da stranke imaju kvote u pravosuđu i inače; i da niko nema pravo njihove dogovore da preispituje, niti da se meša u tuđe područje vlasti, kad tamo neki počnu da zvocaju. Čekaj, polako! Taj Šabić i taj Janković i ti ostali: šta, oni stvarno misle da su poverenici i zaštitnici? To ne može: izvan stranaka nema ni vlasti, ni moći, ni ovlašćenja, ni legitimiteta, pa je ovo izuzetak koji im je promakao.
Utoliko je primer Kuršumlije poučan: jedna koalicija smenila drugu u opštinskoj vlasti i smesta posmenjivala sve predsednike i članove upravnih odbora javnih preduzeća, ne dižući se sa stolica. Onaj „Gvozdeni puk“ odmah shvatio i kolektivno se učlanio u G17 plus.
Sticajem okolnosti upravo sam pročitao sjajnu knjigu istoričarke Dubravke Stojanović „Ulje na vodi“, gde o tome ima svašta. Ukratko, ona skreće pažnju na okolnost da je Srbija uvek imala jako liberalne i demokratske ustave i zakone, ali da ih je u praksi uvek izbegavala i izigravala. To se početkom 20. veka zvalo „Stambulovština“, po nekom bugarskom premijeru koji se u toj veštini naročito isticao. Jedne novine iz 1907. to opisuju ovako: „To je sistem u kome građani formalno imaju sva prava, ali ne smeju nijedno upotrebljavati. Jedan naročit, hibridan režim kakav je moguć samo u balkanskim zemljama. Formalno je taj režim vrlo slobodouman, stvarno on je negacija svake slobode“. Dubravka Stojanović zatim navodi Jovana Skerlića iz 1906. godine: „Mesto iskrene i svesne političke stranke koja otvoreno i pošteno bije boj pod razvijenom zastavom ideja i načela, dolazi gomila koja se valja po prašini otimajući se za mesta i zarade…“. Politička borba „… kod nas još uvek ostaje u haotičnom stanju, gde drugih pobuda nema do inata i apetita, gde se smatra da je sve dopušteno: politička licitiranja, prekonoćne promene mišljenja, najneprirodniji savezi i prodaje savesti“. Dubravka Stojanović dodaje i da je parlamentarni poredak ustrojen po francuskom uzoru „…značio da se srce sistema nalazilo u skupštini, ali su, gubljenjem moćne većine, vladajuće stranke centar vlasti prebacivale u vladu“. Zvuči poznato?
Naravno: isto je danas kao i pre sto i više godina. „Moćna većina“ ovde je ključna reč. Tanke parlamentarne većine nekoliko uzastopnih vlada dovodile su do prevrtljivih i izdajničkih koalicija gde niko nikome – s punim pravom! – nije verovao. Tako je i danas: koalicioni partneri ucenjuju jedni druge, državna uprava, jedina industrija koja radi i pruža „mesta i zarade“ (Skerlić) podeljena je na nedodirljive feudalne posede, a tamo gde nije primenjuju se stranačke kvote. Tanka većina u parlamentu koji dele besprincipijelne stranke bez „razvijene zastave ideja i načela“ (opet Skerlić) znači poziv na ucene; odatle imperativni mandat i blanko ostavke koje se – ako treba – „izgube“ očas posla; ali se – ako treba – i aktiviraju; zavisno od potrebe i dogovora, je li.
E, sad: u kakvom je položaju Ustavni sud u svemu tome? Izgleda da to ni njima nije jasno. Kako god da odluči – o pominjanom sukobu interesa, na primer – nekome će se zameriti, a taj neko možda, čak verovatno, može da ugrozi vladinu većinu… Isto važi i za inicijative za zabranu neonacističkih i klerofašističkih organizacija: šta ako njihovi dobrotvori i zaštitnici dođu na vlast? „Valjanje po prašini za mesta i zarade“ još nije gotovo, a neće uskoro ni biti: mnogo je gladnih usta.
P.S: Moča Petrović je u petak bio sasvim u pravu: sve priznajem. Eto šta se događa kad se čovek lati knjige – što je i bila svrha.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
