Beograđani, taoci u zarobljenom gradu

Odavno jedna tema nije tako plebiscitarno ujedinila Beograđane različitih političkih opredeljenja kao kolaps saobraćaja u glavnom gradu.

Dara je prevršila meru.

Ljudi gunđaju. Ljudi su besni.

Beograđani su zarobljeni.

Osoba koja živi na Zvezdari a radi u Novom Beogradu, ili živi u Zemunu a radi u Rakovici, i koristi vlastiti automobil svakog dana provede u saobraćaju najmanje tri sata.

Nadležne državne službe i mediji mesecima izveštavaju o saobraćajnom armagedonu u Beogradu. Slike užasa kilometarskih kolona vozila u takozvanim špicevima (jutarnji i poslepodnevni) jednako stižu sa mostova, raskrsnica, ulica, bulevara, iz svih delova grada.

Nema dela grada (Banjica, Zemun, Medaković, Palilula, Kalenić, Blok 45, Bežanija…) koji nije zahvaćen saobraćajnim haosom u podne (kad nije špic odlaska ili dolaska s posla). Nema više doba dana kad nije kolaps i potpuna paraliza grada.

Kolaps je danima ključna reč u Beogradu. Beograđani žive u neproglašenom vanrednom stanju.

Kiša, sneg i lapavica još nisu pokazali zube a saobraćaj u Beogradu već se raspao. Svaka, pa i najmanja saobraćajka (najobičnije „čukanje“) znači infarkt saobraćaja. Svaki protest (demonstracije) ili dolazak stranog državnika u posetu izazivaju saobraćajnu apokalipsu.

Stanje postaje neizdrživo a zima (lapavica, sneg i led) još nije počela.

Posledice (troškovi) saobraćajnog kolapsa Beograda su nesagledive.

Gube se sati i novac.

Svakog Beograđanina koji u prevozu izgubi tri sata dnevno to na godišnjem nivou (izgubljenih 720 sati) minimalno košta 221.760 dinara (ili oko dve hiljade evra) ako se računa da će od 1. januara minimalna cena radnog sata biti 308 dinara.

Ako je prošle godine u Beogradu bilo 837.269 zaposlenih, to je godišnji gubitak u radnim satima na nivou grada od 185,7 milijardi dinara (ili 1,6 milijardi evra). Naravno, ta suma je manja jer se ne voze sopstvenim automobilima svi zaposleni Beograđani. Ali, i oni koji koriste javni gradski prevoz takođe izgube (najmanje) dva sata na odlazak i povratak s posla.

I ne treba smetnuti s uma da se radi o minimalnoj ceni radnog sata, a da bar dve trećine zaposlenih u Beogradu zarađuje više od minimalca, tako da je izračunata ukupna suma gubitaka radnih sati i novca gotovo realna.

Stres koji doživljavaju vozači i nerviranje koje ih čeka na svakom semaforu i raskrsnici teško je izraziti u novčanom obliku. A mi smo često skloni da kažemo kako zdravlje nema cenu.

O zdravlju može da se razgovara i kroz zagađenje vazduha. Tone ugljen dioksida, koji u atmosferu emituju automobili čiji motori rade na fosilna goriva i koji mile ulicama Beograda, danima čine glavni grad Srbije jednim od najzagađenijih gradova u svetu.

Ništa manje nije zabrinjavajuć ni negativan uticaj saobraćajnog kolapsa na egzistencijalnu ugroženost građana u Beogradu. S jedne strane otežano je kretanje kola Hitne pomoći i pružanje medicinskih usluga građanima čije je zdravlje ugroženo, a s druge strane je nemogućnost vatrogasne službe da se u slučaju velikog požara probije do mesta intervencije.

Nije zanemarljiva ni frustracija stotina taksista koji govore da se nikad u svojoj karijeri nisu suočili s ovakvom uličnom pošašću, ali i podatak o rastu troškova goriva gradskih prevoznika.

Saobraćajni kolaps u Beogradu izazvan je mnogim uzrocima kojima se ovaj tekst neće baviti. #$7injenica je da deo tih uzroka seže u daleku prošlost, ali mnogo je njih čiji je rok proizvodnje skorijeg datuma i vezan za aktuelnu vlast.

Stanje se na ulicama Beograda pogoršava iz dan u dan. Situacija postaje alarmantna. Ono što dodatno izaziva zebnju i nespokoj žitelja glavnog grada je ravnodušnost i nezainteresovanost političara koji vode Beograd da reše problem saobraćajnog kolapsa.

Zabrinjava odsustvo bilo kakvog suvislog predloga, niti se vidi bilo kakav nagoveštaj da vlast traga za rešenjem. Gradonačelnik i njegov tim trude se da ne vide problem. Stiče se utisak kao da su se predali nemoćni pred „elementarnom nepogodom“ koju ne mogu da kontrolišu. Takvim stavom i ponašanjem izložili su građane neviđenoj torturi.

Beograđani su prepušteni stihiji i anarhiji. Stanovnici glavnog grada Srbije ne zaslužuju takav odnos vlasti, koja postoji da na efikasan i jeftin način servisira njihove potrebe. Ne pije vodu odbranaška priča vlasti da do zagušenja u saobraćaju dolazi zato što se u svakom automobilu vozi po jedna osoba. Političari kojima je Beograd poveren na upravljanje dužni su da obezbede pristojan saobraćajni komfor koliko god putnika bilo u automobilu.

Bajke o metrou kao rešenju za saobraćajni kolaps su na dugom štapu. Nije mnogo pomogla ni odluka da se autoput konačno izmesti na obilaznicu. Sada se u punom svetlu kao pogrešna odluka vidi i termin zatvaranja i rušenja starog Savskog mosta (to je očigledno moralo da se radi pred letnju sezonu kad je u gradu manje vozila).

Urgentno je potrebno da se zaustavi haos na beogradskim ulicama. Kako? Tako što će vlast priznati da je nesposobna i da ne zna da reši problem.

Drugi korak je da zatraži pomoć i okupi domaće i (ako treba) inostrane stručnjake koji su se dokazali u eliminisanju problema koji od Beograda prave zarobljeni grad a od njegovih stanovnika taoce saobraćajnog ludila.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.