Do poslednje pare i penzionera

Predizborna sezona otvorena je, opet, vodviljom. U ovoj fazi izborne kampanje glavna uloga namenjena je penzionerima. Oko njih se, za sada, najžešće lome koplja. Počela je bitka za njihove duše, novčanike i glasove. Za njihovu naklonost nadmeću se vladajući naprednjaci i opozicionari iz proevropskog bloka. Tuča je žestoka i, što bi se reklo, za – sve pare. Naravno, tuđe, odnosno državne. Penzioni fond postao je ključna alatka predizborne kampanje.

U državama koje imaju sređenu demokratiju predizborne kampanje služe da se partije, koje pretenduju da zadrže ili osvoje vlast, uglavnom obraćaju (dodvoravaju) kapitalu ili radnoj snazi. Manji porezi ili veće plate – tačka je diferencijacije političkih aktera u svakoj normalnoj predizbornoj kampanji. Penzije malo ko spominje, jer je to stvar lične odgovornosti svakog građanina – onoliko koliko je svako uplaćivao u penzioni fond dok je bio zaposlen, na toliku penziju može da računa u starosti. O penzijama se u kampanjama priča samo kad je na dnevnom redu reforma penzionog sistema.

U Srbiji, koja nije do kraja sprovela penzionu reformu (a ne zna se ka’ će), penzije su obavezna „stilska figura“ a Penzioni fond zgodna alatka za manipulaciju tom (prilično masovnom) klijentelističkom grupom. Predsednik države potrošio je 350.000 evra, naravno, ne iz svog džepa nego iz kase SNS-a (nije zgoreg da taj račun najzad pregleda Državni revizor) za pismo koje je poslao na 1,6 miliona adresa i u kome obećava nove darove – jednokratno svima po dvaj’es hiljada i novo povećanje penzija u januaru. U tom pismu (kao i mnogo puta do sada u javnim istupima) vlast manipuliše penzionere tvrdnjom da je država „natčovečanskim naporima“ u vreme krize obezbedila novac za njihove penzije i prećutkuje istinu da su penzioneri taj novac zaradili u vreme svog radnog veka.

S druge strane, iako nema para za toliiki broj pisama, proevropska opozicija najzad je ubola temu od koje je Vučić dobio glavobolju. Ona obećava da će, ako pobedi na izborima, penzionerima vratiti penzije koje je Vučić ukrao 2014. godine. I ponudila kalkulator u digitalnoj verzijii pa sad svako može da izračuna koliko će mu biti vraćeno od onoga što je pokradeno. Radi se o intrigantnim sumama – od 1.500 do 2.500-3.000 evra – pa nije ni čudno što se tiha jeza uvukla među naprednjake, jer su penzioneri od „sigurice“ postali tanja karika predizbornog inženjeringa.

I vlast i opozicija u slučaju penzija imaju zajedničku crtu – i jedni i drugi igraju na kartu da će novac obezbediti država. Vlast ne krije da će nastaviti sa zaduživanjem da bi zadovoljila penzionere (ali i ugrozila budućnost njihovih unuka), a opozicija će ako pobedii više novca za penzionere namaći tako što će saseći korupciju i kriminal.

Zasad je neizvesno kome bi penzioneri mogli poverovati – onom kod koga je trenutno kasa i koji je nemilosrdno zloupotrebljava ili onima koji obećavaju da će biti jednako darežljivi kad dođu na vlast. Jedno je izvesno – ovi izbori mogli bi biti bitka do poslednjeg penzionera.

Lepo je videti kad se neka vlast (pa i naša) unervozi zbog opozicije. A još je lepše da je opozicija našla temu kojom može da uzdrma vlast i naruši joj samouverenost.

Nije, međutim, dobro što se kampanja u ovoj fazi svodi i fokusira na penzionersko pitanje. Pokazalo se da je to igra na terenu populizma, pravilo je da pobeđuje onaj ko nudi više državnih para jednoj klijentelističkoj grupi. Naravno da je u prednosti onaj koji te pare drži u ruci jer onda u šaci drži i klijentelu (u ovom slučaju penzionere).

Indikativno je da predsednik države šalje pismo penzionerima, a ne obraća se preduzetnicima i investitorima da im kaže šta nudi za bolji poslovni ambijent kako bi ih ohrabrio u stvaranju nove vrednosti i ekonomskog rasta. Ne, on im ne piše jer je uveren da će on to bolje od njih raditi kao državni činovnik. Ne obraća se ni studentima („ostajte ovde“), ni inovatorima da ih podrži u stvaranju države inovacija jer jedino je tako moguć napredak i prosperitet. Ništa od toga. Ali se zato predsednik obraća penzionerima, čiji je doprinos budućnosti minoran (iako je možda u prošlosti bio zavidan). Obraća se baš njima jer zna da su oni u ovakvom sistemu lako potkupljiva, manipulaciji podložna, klijentela i pouzdana glasačka mašina koja će mu osigurati vladavinu.

Opozicija je prihvatila pravilo predizborne igre koje je nametnula vlast jer i ona veruje da će pobediti onaj ko ubedi penzionere da je veći finansijer klijentelizma. Vlast i opozicija na početku predizborne kampanje ujedinili su se na favorizovanju pasivnih društveno-ekonomskih aktera u političkoj utakmici a ne aktivnih stvaralaca nove vrednosti na kojima počiva razvoj ekonomije i društva. Tako je Srbija ponovo došla u situaciju (kao u vreme Miloševića) da o njenoj budućnosti odlučuju ljudi koji su zagazili u drugi deo životnog veka. (Namera ovog teksta nije da omalovaži penzionere, nego da ukaže na stanje na početku predizborne kampanje).

Tema spasavanja/potkupljivanja penzionera zasenila je i skrajnula u ovoj fazi kampanje mnogo važnija pitanja o kojima bi trebalo diskutovati i čiji odgovori određuju budućnost Srbije. Predsednik države pledira na sučeljavanje programa, ali takmičenje je mnogo prozaičnije – favorit je onaj ko obećava da će potrošiti više (državnih) para.

Penzionersko pitanje nije slučajno izabrano kao teren sučeljavanja vlasti i opozicije. Najlakše je za rešavanje. Ta tema, međutim, ne nudi odgovor kuda ide Srbija. Penzioneri su (i ne samo ova generacija) klijentela koja nije previše zainteresovana za budućnost, razvoj i progres. Njima je bliže srcu čuvanje status kvoa, hibernirano društvo i ekonomija. Reforme, modernizacija, zaštita privatne svojine i kapitala, tržišna ekonomija, inovativno društvo i uređena pravna država teške su teme od kojih penzioneri zaziru. Nažalost, od tih tema zaziru i političari, pa ih uglavnom izbegavaju u partijskim programima i predizbornoj kampanji.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.