Dr Propast i Dr Progres

Usladila mu se ta noseća uloga. Uloga vidovnjaka. Baba Vange, kako se to u Srbiji nekad žargonski govorilo.

Iako mu Oskar uporno izmiče (ništa strašno, nije ga dobio ni DŽon Kavana, za ulogu vidovnjaka u Vikinzima), predsednik Srbije uporan je i nastavlja da, u serijalu (koji ide već desetu sezonu i u kojem je glavni glumac, scenarista i režiser) igra tu ulogu.

U prvom nastavku 11. sezone objavljenom kao novogodišnji bonus gledaocima je pročitao iz kristalne kugle da će prosečna plata u Srbiji u martu biti 735 evra. „To je mesec kada se meri suština. To je skok od 120 odsto zarada, za samo 10 godina.“ I nagađao je da će „uprkos svemu 2023. biti godina daljeg razvoja i napretka i da će plate i penzije nastaviti da rastu“.

Malo ko ozbiljan i odgovoran usuđuje se da u ovim vremenima bilo šta prognozira, a kamoli nagađa. Naročito u ekonomiji, gde samo jedna politička izjava, jedan potez FED-a, sušna sezona, „Tajvanska kanasta“ ili diverzija na gasovodu mogu da naprave haos.

Moguće je da je novogodišnja euforija delimično zahvatila i predsednika Srbije. Ne bi bio problem da, eto, i on jednom u godini bude zarazno euforičan. Praznik je, pa je kod većine normalnih ljudi povećano lučenje serotonina. Nevolja je, međutim, u tome što je predsednik čitave godine 24/7 neprekidno euforičan.

Nažalost, nije jedini, ima takvih još u svetu (Bajden, Erdogan, Orban, Si Đinping…). Tolika su pretnja da se ekonomista Nurijel Rubini pita šta bi liberalne demokratije trebalo da učine kako bi sprečile euforične populiste da sprovode nepromišljenu i neodrživu ekonomsku politiku.

Inače, taj Rubini nije moj omiljeni lik. Svet ga pamti kao „dr Propast“, živi od stare slave već 15 godina (predvideo krizu 2008. godine) i s vremena na vreme (a naročito kad mu izlazi nova knjiga) priviđa mu se propast kapitalizma.

U novogodišnjim javnim nastupima, za razliku od našeg „dr Progresa“ kome se za Srbiju priviđa prosperitet, vidovnjak zvani „dr Propast“ za svet prognozira stagflatornu depresiju. Za neupućene, to je u ekonomiji slično „oružju sudnjeg dana“ (nuklearni Armagedon), kojim Putinov trbuhozorac Medvedev povremeno preti čovečanstvu. Stagflatorna depresija je ubitačni koktel strmoglavog topljenja vrednosti imovine, visoke inflacije i visoke nezaposlenosti.

Svetska banka ne deli ovu kataklizmičnu viziju, ali se „posipa pepelom“ na svoju prognozu od pre šest meseci. U novogodišnjoj „čestitki“ Banka je izračunala da će rast svetske privrede ove godine biti skromnih 1,7 odsto (prethodno je predvidela rast od tri odsto).

Iz Banke tvrde da je to treći najslabiji tempo rasta u poslednje skoro tri decenije a događa se u svitanje globalne recesije. Ono što tangira Srbiju u izveštaja „Globalni ekonomski izgledi“ je ocena da „SAD, Evrozona i Kina prolaze kroz period naglašene slabosti, koja se preliva i uvećava druge prepreke s kojima se suočavaju ekonomije u razvoju“. Naglasak je na „uvećava druge prepreke“. Da li se Srbija ne obazire na ovakve sugestije ili se ne smatra državom u razvoju? I hoće li nastaviti da živi od samoproglašene slave „balkanskog tigra“?

Krije li se u tako podeljenoj ličnosti razlog što Srbija ide šumom a svet drumom. Na jednoj strani „dr Propast“, a na drugoj „dr Progres“.

Ili nešto nije u redu s vidovnjačkim darom predsednika, ili postoje greške u računicama Svetske banke?

Lepo je to što predsednik misli da mu je posao „da bude na strani svakog čoveka u našoj zemlji“. Verujem da bar polovina građana Srbije ne traži od njega da bude na njihovoj strani, nego da ih samo pusti na miru da žive i rade. Uz tu molbu može da ide i sugestija – kad se već igra brojkama da bar saopšti širu sliku. Za to nije potrebna nikakva staklena kugla, dovoljna je javna statistika.

Eto, aktuelna je priča o platama. Šta kažu podaci za dva glavna grada koji su „šlag na torti“ uspeha dve susedne države.

Odeljenje za statistiku Kancelarije za strateško planiranje i razvoj grada Zagreba objavilo je pre neki dan da je prosečna mesečna bruto plata po zaposlenom u Zagrebu za oktobar 2022. bila 1.656 evra, a neto plata 1.187 evra. Najviša prosečna mesečna neto plata za taj mesec od 1.978 evra isplaćena je u sektoru energetike (vađenje sirove nafte i gasa).

Kancelarija sličnog imena i nadležnosti u Beogradu objavila je podatke o zaradama u glavnom gradu Srbije. Prosečna bruto plata za oktobar 2022. godine u Beogradu iznosila je 1.120 evra, a prosečna neto plata bila je 814 evra. Najveću prosečnu platu od 1.765 evra u Beogradu imali su zaposleni u IT sektoru.

Sličan odnos važi i za ove dve države, mada su podaci iz 2021. godine (ali odslikavaju trend). Srbija je napravila bruto domaći proizvod (BDP) od 63,1 milijardu dolara, a Hrvatske 67,8 milijardi dolara. A BDP per capita bio je u Srbiji 9.214 dolara, a u Hrvatskoj 17.398 dolara.

Svrha ovih poređenja nije da omalovaži Beograd i Srbiju i napore njenog rukovodstva da obezbedi razvoj i napredak. Ambicija je skromnija, recimo da (ako je moguće) pomogne smanjivanju količine serotonina koji svakodnevno luče vodeći domaći političari u javnom prostoru da bi za sebe pribavili određenu korist. Nisam, nažalost, siguran da bi Oskar za populizam bio dovoljna nagrada (satisfakcija) za našeg scenaristu, režisera i glumca.

I „dr Propast“ ima rešenje – da liberalne demokratije potroše čitavo bogatstvo (valjda od dodatne poreske pljačke bogatih i štampanja para) da ojačaju mreže socijalne sigurnosti. Zašto ne verujem u to rešenje? Zato što ponovo priziva sve opasniju državu-hobotnicu da troši i bez kontrole raspodeljuje ogroman novac na socijalne programe. Tom „državnom hedonizmu“ svedočimo u poslednje tri godine i vidimo gde nas je taj populizam doveo – do propasti (stagflatorne depresije). „Dr Propast“ ne vidi da njegov ispravan zaključak proizilazi iz pogrešnog predloga.

Postoji za „naš slučaj“ još jedno rešenje, ali…

Iskusni penzionisani policajac izjavio je nedavno da murija nikada nije proverala izjave vidovnjaka.

Vremena su se promenila.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.