Državna banka, a jaka – malo morgen

I ova vlast ima svoju kasicu-prasicu. Kad su finansijeri na tržištu kapitala postali sumnjičavi prema  megalomanskim investicionim ambicijama države Srbije i smanjili joj „doživljaj“ pri zaduživanju, vlast se setila svoje kasice-prasice.

Zato postoje državne banke. Da vlast, kad god joj zafali novca za „nacionalne“ projekte, zavuče ruku u sef svoje banke i uzme koliko joj i za šta god joj treba ne pitajući za cenu i posledice. U javnosti je nedavno procurila informacija da je Poštanska štedionica, banka u potpunom vlasništvu države, od finansijskog autsajdera naprasno postala veliki državni kreditor zajmeći državi i njenim preduzećima više od 800 miliona evra u vrlo kratkom vremenu.

Mora da je nužda velika. Vreme (za „ključ u ruke“ EXPO27 i generalno „preporod Srbije“) curi, a para nikako dosta. Pošto Komercijalna banka nije više u vlasništvu vladajuće političke strukture, vlast je posegnula u bilanse svoje jedine preostale banke i odatle izvadila skoro milijardu evra.

Tim novcem država finansira „novi razvojni ciklus“ u koji su, između ostalog, uključeni infrastrukturni objekti oko EXPO i Nacionalni stadion u Surčinu, tunel kroz centar Beograda ali i državna gasna kompanija (koja nema veze sa razvojnim ciklusom).

Slučaj Srbijagasa posebno je interesantan, jer pokazuje ekonomsku šizofreniju u kojoj državno preduzeće dobija kredit od državne banke, a za vraćanje kredita garantuje država. Poznato je ko će na kraju platiti račun – poreski obveznici – jer je Srbijagas preduzeće koje već decenijama nije sposobno da vraća uzete kredite.

Od propagandne buke i političkih talambasa teško je razaznati smislenost „novog investicionog ciklusa“ i ekonomskih efekata njegovih pojedini projekata. Tek kad, zahvaljujući medijima, u javnost procuri poneka značajna informacija (kao što je kreditno ceđenje Poštanske štedionice) moguće je sagledati razmere neodgovornosti ekonomske politike vlasti.

Nije zanemarljivo pitanje zašto poslovne banke ne dele optimizam vladajućih političara da je EXPO27 motor razvoja Srbije i zašto su suzdržane u njegovom finansiranju? Pitanje je da li su se, osim poslovnih banaka, ohladila i međunarodna finansijska tržišta kad su u pitanju investicione ambicije srpske države?

Ako je odgovor potvrdan, a izgleda da jeste, jer je država primorana da se zadužuje za EXPO projekte kod svoje banke, intrigantno je zašto su igrači s finansijskih tržišta (banke, investitori, fondovi) ravnodušni, odnosno slabo zainteresovani, za finansiranje gradnje objekata te sajamske manifestacije, ali i za još mnoge druge strateške infrastrukturne objekte koji, po mišljenju vlasti, treba da doprinesu modernizaciji Srbije. Nedostatak kapitala nije ozbiljan razlog, jer ga na tržištu ima u izobilju i cena mu je povoljna.

Moguće je da je ključni razlog u nečem  drugom. Da li, recimo, u nemogućnosti procena kreditnog rizika jer za „nacionalne“ projekte država nije ponudila studije isplativosti na osnovu kojih bi bankarski eksperti doneli odluku o kreditiranju? Znači li to, nadalje, da država u razvoj i modernizaciju hrli „grlom u jagode“ i pri tome je spremna da (zlo)upotrebi svoju banku? Dakle, sportski rečeno, „tamo gde privatna banka neće da poturi nogu, državna banka stavlja glavu“. Ako je ta teza tačna, onda se ne piše dobro Poštanskoj štedionici.

Aktuelna vlast nije izuzetak, ona samo baštini ukorenjenu tradiciju držav(otvor)nog bankarstva u Srbiji, koja kapital smatra „alajbegovom slamom“. Ta tradicija vuče korene od komunističkih vremena a strasno su je upražnjavali i Miloševićev režim ali i vlasti posle demokratskih promena. Sve državne banke u poslednjih 80 godina su se urušile, ne zbog neophodnosti tranzicije i zahteva MMF-a i Svetske banke nego zbog poslovne filozofije koja je banke tretirala kao političke kasice-prasice.

A račun su platili i plaćaju poreski obveznici (neke računice pokazuju da je samo propast Razvojne banke Vojvodine, ljubimčeta Demokratske stranke, koštala poreske obveznike 200 miliona evra). Sve državne banke u Srbiji primenjivale su u poslovanju istu matricu: labave standarde kreditiranja, niže kamatne marže i prihvatanje viših nivoa nekvalitetnih kredita. Političari su stalno pritiskali državne banke da zapošljavaju partijske pristalice i odobravaju povoljne kredite vlasnicima preduzeća prijateljski naklonjenih vladajućoj partiji.

Političko uplitanje i ciljano kreditiranja glavni su bili i ključni uzroci distorzije na kreditnim tržištima. Kad god je (a to je bilo najčešće) pozajmljivanje vođeno političkim motivima, državne banke su bile „zaslužne“ i za iskrivljenu alokaciju kapitala, što je imalo negativne posledice na produktivnost ukupne privrede. Svi dokazi sugerišu da gubici u produktivnosti koji proizilaze iz pogrešne alokacije kredita nadmašuju potencijalne dobitke od povećane dostupnosti kredita koju su preduzećima omogućavale državne banke.

I pored svih strašnih negativnih efekata koje proizvode državne banke, u Srbiji i dalje ima lobista koji propagiraju „državotvorno“ bankarstvo. Oni obično poturaju dva otrcana argumenta. Prvi je da Srbija u nepopovoljnoj situaciji, naročito u periodima krize, treba da ima veliku i jaku državnu banku.

A drugi da država nije nesposobna da upravlja svojom bankom. Sklonost etatizmu toliko je slepa da ne primećuje dokazanu istinu da državne banke izazivaju (a ne rešavaju) krizu i da u njima nije moguć profesionalni menadžment. Profesionalno upravljanje bankom, uz zadržavanje državnog vlasništva, može biti dobro rešenje u uređenim državama (na primer, u Nemačkoj ili Norveškoj), ali to nije slučaj sa Srbijom.

Zato svako ko i danas zagovora veliku i jaku državnu banku postaje saučesnik u novoj pljački Srbije.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.