Dve čađave poruke

Sve iluzije o neophodnom ubrzanom završetku ekonomskih reformi i stvaranju tržišne privrede razbijene su u paramparčad. Iz predloženih dokumenata, koje je kreirala vlast, jasno se vidi da je plan predsednika države i njegove partije da i iduće godine nastave s učvršćivanjem temelja državne ekonomije i što je moguće brutalnijeg suspendovanja tržišta. Reformski zamah koji je vlast naprednjaka pokazivala u prvim godinama upravljanja državom konačno se, pod pritiskom brige za očuvanje vlasti, rastočio i pretvorio u favorizovani model etatističkog centralizma.

Dve su ključne (loše, čađave) poruke koje je vlast poslala javnosti i poslovnoj zajednici, a njihov zajednički imenitelj je – još moćnija država. Ko bude umeo da čita poruke iz planskih dokumenata države za iduću godinu shvatiće da su donete političke odluke koje će narušiti kredibilitet ionako zakržljale tržišne ekonomije, ograničiti slobodno tržište i još značajnije marginalizovati pravnu državu.

Odlukom da (ipak) skromni projekat EXPO 2027. podigne na nivo strateškog nacionalnog investicionog buma sposobnog da preporodi srpsku ekonomiju vlast je maskirala ambiciju države da (nepotrebno) bude investitor, vlasnik i menadžer novog kompleksa Beogradskog sajma. Bez obzira na svu slatkorečivost vlasti, novi Sajam ni po čemu nije strateški infrastrukturni projekat da bi država morala da bude njegov graditelj i vlasnik. On nije ni autoput, ni brza železnička pruga, ni gasovod, ni dalekovod.

Sajam je trgovački, izložbeni salon za čije su postojanje zainteresovani poslovni ljudi kako bi promovisali svoje robe i usluge. Ako je državi stalo da pomogne privrednicima da izgrade novi izložbeni prostor onda je, kao dokaz svoje posvećenosti privrednom razvoju, mogla da pokloni i infrastrukturno opremi zemljište budućeg Sajma i tako bude njegov manjinski suvlasnik. Jedini i pravi investitori i vlasnici Sajma, čiji će život na novoj lokaciji početi izložbom EXPO 2027. trebalo bi da budu privatne kompanije.

Zašto?

Pa zato što vlasnici privatnih kompanija mnogo bolje od države umeju da izgrade Sajam i bolje od države da upravljaju njime.

Zašto je to bolje za državu i građane?

Zato što bi privatni vlasnici Sajma preuzeli odgovornost da ga izgrade po realnoj ceni i kasnije preuzeli rizik njegovog poslovanja. Oni bi nesumnjivo kvalitetnije od države upravljali novim Sajmom i obezbedili punu uposlenost njegovih kapaciteta jer im je stalo da on ne pravi gubitke koje će onda oni morati da pokrivaju.

Kad je država menadžer i vlasnik Sajma, on može da posluje i sa gubicima jer se unapred zna da će gubitke pokrivati poreski obveznici a da upravljači neće snositi nikakvu odgovornost za loše poslovanje (to pokazuje i slučaj postojećeg preduzeća koje upravlja Beogradskim sajmom, ali i mnogi drugi slučajevi preduzeća-gubitaša u državnom vlasništvu).

Kad Sajam grade i njime upravljaju privatni vlasnici onda je i korupcija svedena na nulu, za razliku od opcije kad država kao vlasnik gradi i upravlja Sajmom. Dovoljno je pogledati dosadašnje infrastrukturne projekte koje finansira i gradi država – em je vrednost tih poslova udvostručena pa i utrostručena (što plaćaju poreski obveznici), em su probijeni svi rokovi izgradnje, em je kvalitet izvedenih radova često sumnjiv.

To što je donet poseban Zakon za Sajam nagoveštava novo žarište korupcije (odatle drastično poskupljenje projekta pre nego što je i počela izgradnja), a izveštaj Fiskalnog saveta, po kome je država prošle godine potrošila „ispod žita“ pola milijarde evra, pokazuje razmere pljačke za koju je sposobna država kad se pojavljuje kao dominantan tržišni nasilnik.

Ne treba olako preći preko vapaja Fiskalnog saveta da bi EXPO 2027. „trebalo realizovati uz visok stepen transparentnosti i uključivanje javnosti“, ali važnije od toga je pitanje zašto EXPO 2027. nije privatni projekat od nacionalnog privrednog interesa.

Druga poruka koja je ovih dana odjekivala iz skupštinske sale još drastičnije odslikava nameru države da se definitivno instalira kao (loša) alternativa za tržište (AfM). Naum države da arbitrarno i voluntaristički suspenduje tržište, tako što politički kažnjava privatnu kompaniju koja joj nije po volji i favorizuje svoju (državnu) kompaniju, vraća Srbiju među centralno-planske socijalističke privrede.

U slobodnoj tržišnoj privredi posao državnih organa je da kažnjavaju igrače ako ne poštuju propisana pravila konkurencije na tržištu, ako ne plaćaju poreze, ako devastiiraju okolinu i ne pridržavaju se ugovora sa zaposlenima, a ne zato što njen vlasnik ne misli isto kao predsednik države. Bitka koja se trenutno vodi i koju država beskrupulozno koristi da satre konkurentski privatni biznis mogla bi dugoročno da odredi sudbinu privatne svojine u Srbiji.

Pokušaj države da uništi jednu privatnu kompaniju već sad je nagoveštaj loše (2024.) godine, ali i loših vremena (koja dolaze) za sve privatne kompanije. Pođe li državi za rukom da se do istrebljenja obračuna s jednom privatnom kompanijom moglo bi ako ne već iduće godine, ali sigurno narednih godina da znači nameru države da osnuje svoju cementaru, fabriku duvana, uljaru, mesnu industriju, mlekaru, valjaonicu, maloprodajni trgovački lanac… i donese zakon kojim će se obračunati i ugasiti sve privatne konkurente.

Nejasni su razlozi zašto nasilničko ponašanje države nezainteresovano posmatraju poslovna udruženja – Savet stranih investitora, Američka i Nemačka privredna komora, Poslovni klub Privrednik, Privredna komora… kad već nema zdravih institucija pravne države i tržišta koje sistemski štite privatnu svojinu. Naivno je uverenje da je aktuelni obračun države s jednom kompanijom izolovan slučaj i da se to mene/nas ne tiče. Šta će biti kad sutra pomahnitala država dođe po mene/nas a o tome nema ko da izvesti?

Dve poruke iz parlamentarne debate samo na prvi pogled sugerišu da je naša država moćna (uz nesumnjivu ambiciju da bude još moćnija). Iza tog napadnog bildovanja moći krije se, u suštini, država čije su poluge i institucije u očajnom stanju. Utoliko je, nažalost, veći rizik od njenog nekontrolisanog ponašanja u ekonomiji.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.