Etatistička apokalipsa

FED-u je to bilo deseto uzastopno povećanje kamata od marta prošle godine, a ECB to čini sedmi put zaredom. U strahu su velike oči pa su monetarne vlasti Evrope i Amerike odlučile da brane države od inflacije „koliko god to trebalo“. To znači da će bazna kamatna stopa nastaviti da raste, da će zaduživanje i dalje biti skupo i da će privreda usporavati svoju aktivnost.

Iako možda na prvi pogled tako izgleda, ali državni bankari ne brane građane (nažalost, rade to kobajagi), već suštinski „štite leđa“ političkim vlastima koje upravljaju državama. Ta sprega monetarne i političke vlasti odavno nije viđena na Zapadu. U prethodnoj deceniji nezavisnost centralnih banaka od politike bila je veliko dostignuće. Ali, od početka ove decenije promenila se doktrina monetarne politike, pa je to ubrzo dovelo i do promene koncepta fiskalne politike. Granice preplitanja te dve politike poslednjih su godina potpuno zamagljene. Sumanutu potrošnju vlasti (države) da bi kontrolisale i navodno usrećile sve i svakog u vreme krize pokrivale su centralne banke štampanjem novca i gomilanjem ogromnih stokova državnih hartija od vrednosti.

A državna vlast verovala je da će račun za jučerašnju (i današnju) potrošnju bez kamate odlagati u beskrajnu budućnost. Naravno, prevarila se. Račun je već sad počeo da stiže na naplatu, a tek će stizati. Ko ne veruje, neka pogleda inflacione stope u Bajdenovoj Americi i EU. Svako ko se raduje da mu porezi još nisu podignuti, grdno se vara jer je inflacija zapravo porez bez demokratskog legitimiteta (nije usvojen u Parlamentu).

Eto, na primer, Srbija. Inflacija je, mereno mart 2022. na mart 2023. godine, bila 16,2 odsto. Narodna banka Srbije početkom aprila podigla je svoju kamatnu stopu na šest odsto jer je smatrala da je „potrebno nastaviti sa umerenim zaoštravanjem monetarnih uslova kako ne bi došlo do rasta inflacionih očekivanja i kako bi se osiguralo da se inflacija nađe na opadajućoj putanji“. Bilo je to 13. (alo, trinaesto) povećanje referentne kamate od aprila prošle godine. NBS diže kamatnu stopu da bi se borila s inflacijom koju su proizveli ministar finansija i predsednik države deleći novac građanima i preduzetnicima u vreme pandemije. Odakle pare za takvu raskalašnost?>

Evo odakle. Javni dug Srbije iznosio je na kraju decembra 2019. godine (pred pandemiju) 23,9 milijardi evra. A na kraju decembra 2022. godine javni dug Srbije dostigao je 33,3 milijarde evra. Kad se razlika od 9,4 milijarde evra podeli s brojem stanovnika (6.834.326) ispada da je svakom građaninu Srbije javni dug od početka do kraja pandemije povećan za 1.375 evra. Znači, država se zadužila, podelila (redistribuirala) taj novac građanima i preduzetnicima (čime se hvali kao svojom najvećom zaslugom) i natovarila građanima novi dug na vrat da ga vraćaju u narednim decenijama.

To što se vlast razbacivala novcem odmah je dovelo do rasta inflacije, koja nije ništa drugo nego nevidljivi porez koji plaćaju svi građani. A onda su centralne banke, da bi „spasile“ građane od inflacije, podigle bazne kamatne stope i tako kaznile te iste građane (i privrednike) jer su poskupele kredite kod poslovnih banaka. Vlast u Srbiji hvali se da je građanima i privrednicima u vreme pandemije redistribuirala osam milijardi evra. Igrom slučaja, za toliko je povećan javni dug Srbije (9,4 milijarde evra). Šta sve ovo pokazuje?

Da je država iskoristila pandemiju da se domogne i raspolaže sve većom ekonomskom vrednošću. UNCTAD primećuje (izveštaj za 2022) da je posle decenija smanjenja, pandemija vratila državi snagu glavnog aktera ekonomske politike i ključne institucije suočavanja s izazovima krize. Ta ekonomska moć omogućila je državi (političkoj vlasti) da stavi pod kontrolu slobodu pojedinca. Sve veće mešanje države u živote ljudi ekspanzivnom monetarnom i fiskalnom politikom stvorili su iluziju lažne socijalne sigurnosti.

Primitivno političko shvatanje plemenitih socijalnih ideja i insistiranje na socijalnoj državi doveli su do pada ekonomskih sloboda i odricanju od koncepta građanske države. Velika javna potrošnja i preraspodela bogatstva direktno ugrožavaju razvoj države jer sterilizuje duh preduzetništva i vode smanjenju slobode i dostojanstva ljudi, usmeravajući pojedince da traže od države da im reši probleme. Društvo koje je stavilo jednakost ljudi ispred slobode pojedinca neće završiti ni s jednakošću ni sa slobodom. Socioekonomski sistem nije postao stabilniji zbog sve veće državne regulacije i intervencije, naprotiv biće sve nestabilniji.

Duh socioekonomskog podaništva građana prema državi, vlast neguje i posle pandemije a lepo ga je definisao srpski ministar finansija hvaleći se kako se država trudi da očuva standard građana, „koji treba da znaju da danas ona misli o njima“.

Bolji kvalitet života svakog građanina postiže se jedino povećanjem novostvorene vrednosti. A nju stvara samo biznis. Bolji život pojedinca ne obezbeđuje država intervencioizmom i vlast redistribucijom tuđe imovine. Ona pozajmljen i sakupljen novac (od poreza) uvek pogrešno, po ličnoj ili partijskoj naklonosti, preraspodeljuje podanicima.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.