EU dilema: Manje je više birokratije

Ovako ozbiljnu samokritičku dijagnozu strateških i strukturnih slabosti Evropske unije nisu izrekli njeni globalni konkurenti (recimo, SAD i Kina) niti zajapureni kremaljski plaćenici, već dvojica njenih lidera – nemački kancelar Olaf Šolc i francuski predsednik Emanuel Makron u zajedničkom tekstu u Fajnenšel tajmsu pred njihov majski sastanak u Berlinu.

Koliko je taj susret bio važan potvrđuje i činjenica da su ga „poduprili“ autorskim tekstom i francuski ministar finansija Bruno L’ Mer i nemački ministar privrede Robert Habek, koautori „Zajedničke inicijative za veći rast u Evropi“, koja bi trebalo da u novom mandatu evropskih institucija trasira strateške prioritete budućnosti EU.

Nemačka i Francuska, dve najveće ekonomije u Uniji, i ovom Inicijativom žele da nastave tradiciju pokretača evropskih integracija. Susret dvojice lidera nije bio beznačajan po budućnost Unije ali je, recimo, u domaćim (srpskim) medijima prošao ispod radara a informisanje javnosti o tom događaju bilo je prepušteno ruskim medijima koji nesmetano truju po Srbiji.

Šta je kvalitet a šta su mane nemačko-francuske vizije nove Evrope?

U predvečerje, ali i u funkciji, evropskih parlamentarnih izbora (završeni u nedelju) Šolc i Makron ponudili su viziju utegnute, jednostavne i hitre Evropske unije. To, naravno, nije bila jedina vizija koju su evropski političari raznih orijentacija nudili biračima.

Ova dvojica političara smatraju da su zdravstveni i geopolitički izazovi u pethodnih pet godina pokazali da je Evropa na prekretnici (zeitenwende/tournant), da ne može uzeti zdravo za gotovo temelje na kojima je izgrađen njen način života i njena ulogu u svetu i da mora odgovoriti na nove izazove, odnosno zapaliti novu ekonomsku dinamiku u narednih pet godina kako bi se osigurala dugoročna konkurentnost, prosperitet i otpornost.

S druge strane, nemački kancelar i francuski predsednik samokritički su priznali da je Unija troma, birokratizovana, rigidnog regulatornog okvira, škripave trgovinske politike, fragmentisanog finansijskog sistema, isparcelisanog jedinstvenog tržišta i zato postaje autsajder u globalnoj konkurentnosti.

Zbog toga je glavna tema razgovora Šolca i Makrona bila konkurentnost: „Jačanje naše globalne konkurentnosti i povećanje otpornosti uz postizanje uspeha Zelenog plana i digitalne tranzicije u središtu je odgovora na nove izazove…

A jedna od najvećih konkurentskih snaga Evrope je jedinstveno tržište, koje omogućava preduzećima da razvijaju inovativne proizvode i usluge, da rastu i da se takmiče, istovremeno osiguravajući visoke standarde.

Moramo da iskoristimo njegove pune prednosti sa modernizovanim jedinstvenim tržištem, smanjujući fragmentaciju i barijere, podstičući povezanost, unapređujući veštine, promovišući mobilnost i konvergenciju“.

I ministri Habek i L’ Mer podsećaju da se „jedinstveno tržište odavno pokazalo kao najmoćnija konkurentska prednost Evrope“.

Oni, međutim, smatraju da Unija treba da bude brža i jednostavnija: „Moraju se ambiciozno eliminisati nepotrebna administrativna opterećenja i snažno reformisati, pojednostaviti i ubrzati administrativne procedure naročito za fondove EU kako bismo maksimalno iskoristili kreativne snage u biznisu, a posebno u našim malim i srednjim preduzećima“.

Da evropske kompanije ne bi išle po kapital u Ameriku i da bi Evropa bila inkubator inovativnih kompanija (što sad evidentno nije), Šolc i Makron zagovaraju istinsku integraciju finansijskog tržišta čije bi srce bile Unija banaka i Unija tržišta kapitala (Nemačka je želi što pre, Francuska pristaje i na postepeno stvaranje).

Nemačko-francuski samit pokazao je da dve najveće ekonomije EU veruju da je Evropi, da bi preživela, potrebno više inovacija, više jedinstvenog tržišta, više investicija, više jednakih uslova i manje birokratije.

Međutim, Šolc-Makronova, odnosno Habek-L’ Merova vizija evropske budućnosti pati od „bolesti“ koja je i dovela EU u probleme i na niske grane na tržištu i u geopolitici.

Iako, se često „zaklinju“ u neprikosnovenu ulogu privatnog kapitala u podsticanju inovacija i razvoja biznisa i kompanija („privatno finansiranje je prvi prirodni faktor u investiranju“), nemačko-francuska inicijativa „obogaćena“ je viškom državnog intervencionizma, najpre u investiranju.

Iza konstatacije da su „potrebne ogromne investicije da bi se povećala produktivnost, konkurentnost i inovacije“ krije se namera države (Unije) da ona bude veliki investitor u sve te oblasti.

Ambiciozna industrijska politika i državno ulaganje u veštačku inteligenciju, kvantne tehnologije, svemir, 5G/6G mreže, biotehnologije, net zero tehnologije, mobilnost i hemikalije nekritički su prepisani iz praksi Džoa Bajdena i Si Đinpinga, koji budžete svojih država nemilosrdno troše na javne projekte i javna dobra pokušavajući da povećaju konkurentnost svojih privreda.

Problem je, međutim, što bujanje državnih investicija znači upravo jačanje moći i širenje ovlašćenja birokratije, protiv koje Šolc i Makron navodno žele da se bore u novoj Evropi.

Makron je u govoru u Drezdenu predložio udvostručenje budžeta EU za podsticanje državnih ulaganja u evropsku industriju, veštačku inteligenciju i zelene projekte. Kritičari državnog uplitanja u ekonomiju i neke članice Unije pitaju se gde naći sredstva za takve državotvorne ambicije i transformacione rashode, plašeći se povećanja poreza i novog zaduživanja država.

Usput, francuski predsednik ponovio je i ideju zajedničkog zaduživanja Unije što za Berlin (ali i još neke članice EU) predstavlja crvenu liniju.

Ogroman kapital (na primer, 620 milijardi evra za Zeleni dogovor i 125 milijardi za digitalnu tranziciju) koji Unija godišnje investira, verovatno će ispuniti Šolc-Makronova očekivanja i učiniti evropsku privredu moguće konkurentnijom na svetskom tržištu, ali nosi još jednu tešku opasnost (pored narastanja birokratije), koja je i do sada bila gorući problem – Unija se državnim ulaganjima direktno meša u odnose na tržištu na kome favorizuje pojedine kompanije i njihove vlasnike i cementira njihovu tržišnu moć čineći štetu i terajući u propast hiljade drugih učesnika na domaćem tržištu.

Tržišna ekonomija znači da je slobodno tržište, a ne država, arbitar koji odlučuje koje su kompanije pobednici a koje gubitnici. Pokušaj Habeka i L’ Mera da se to uplitanje države opravda „solidnim ekonomskim argumentima“ i „inteligentnim instrumentima finansiranja koji promovišu konkurenciju“ ne rešava problem koji je Evropsku uniju već učinio inferiornim igračem u globalnim odnosima jer njena ekonomija pati od upadljive „nestašice“ inovativnih i konkurentnih kompanija.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.