EXPO je nastavak propalih srpskih privrednih preporoda

Srbija poleće, na EXPO krilima, u novi privredni preporod. I to će da je košta 18 milijardi evra.

Još jedna populistička podvala. Jer, da su ostvareni svi investicioni ciklusi i privredni preporodi koje su naprednjaci najavljivali od kad su došli na vlast Srbija bi danas bila među pet svetskih lidera po privrednom rastu i ekonomskoj snazi.

Ili su projekti bili pogrešni, ili nije imao ko da ih realizuje, tek milijarde evra potrošene su a da se Srbija nije izvukla iz grupe najnerazvijenijih i najsiromašnijih evropskih država.

I umesto da se identifikuju uzroci nekvalitetne i neracionalne upotrebe kapitala, vlast srlja u nove cikluse i otvara nove preporode ne štedeći tuđ novac. A sve prethodne greške ponavlja u novim ”razvojnim turnusima”.

Srbija ima dugu tradiciju propalih privrednih preporoda u državnoj režiji. Sume su rasle vrtoglavom brzinom – dve milijarde evra, pet milijardi, 10 milijardi, 14 milijardi, 18 milijardi…

Uglavnom svi su preporodi ostajali na pokušajima, s upropašćenim kapitalom i korupcijom kao zaštitnim znakom države.

Miloševićev Zajam za privredni preporod iz 1989. godine bio je promocija ”plesa s đavolom”. On nije bio, kako je najavljivano, zamajac privrednog preporoda nego zamajac velike pljačke kojom je Milošević pokušao da iz slamarica izvuče makar milijardu maraka skrivene devizne štednje (procenjivala se na četiri-pet milijardi maraka).

Nije uspeo jer su ga građani prepoznali kao pomračenje razvojnog uma.

Slične razvojne maštarije države, samo sa parama iz drugih izvora, imao je i Mlađan Dinkić sa svojim Nacionalnim investicionim planom iz 2006. godine.

Dinkić je od privatizacionih prihoda (prodaja Mobtela i Vojvođanske banke), budžetskog suficita i novca iz EU fondova slupao 1,7 milijardi evra na projekte koji će ”poboljšati životni standard stanovništva”.

Među obećanim projektima bili su Koridor 10, naučno tehnološki parkovi (”Radmilovac”), klinički centri u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu.

Po dolasku naprednjaka na vlast, finansiranje investicionih ciklusa i privrednih preporoda isključivo se oslonilo na zaduživanje države.

Umesto da moljaka građane da devizama iz slamarice finansiraju privredni preporod ili to radi iz privatizacionih prihoda, naprednjački režim se odlučio za jednostavniji sistem – neprekidno uzimanje kredita koje će građani vraćati narednih nekoliko decenija.

Sve je počelo u kasnu jesen 2015. godine skromnim obećanjem tadašnjeg premijera da investicioni ciklus počinje krečenjem svih škola i uređenjem školskih toaleta, a da će on biti nadzorni organ.

Prelomna godina za privredni preporod Srbije bila je 2019. kad je predsednik države dva puta (u junu i krajem decembra) najavio najveće investicione cikluse u zemlji.

Prvo je u junu promovisao ciklus vredan pet-deset milijardi evra, uz obećanje da će biti završen za četiri-pet godina i da će sav taj novac biti uložen u kanalizaciju, vodovod, prečistače za otpadne vode, metro, autoputeve, železnicu.

A posle samo šest meseci predsednik je imao novi ciklus i nazvao ga ”Srbija 2025”, koji je u planovima koštao mnogo više nego onaj junski – 14 milijardi evra za saobraćajno premrežavanje Srbije, izgradnju metroa u Beogradu, sportske objekte (nacionalni i lokalni stadioni) i zdravstvo.

”Srbija nije u krizi, u Srbiji će se živeti mnogo bolje”, rekao je predsednik predstavljajući plan koji nikad nije postao zvanični dokument.

I onda je EXPO ”pogledao” Srbiju. Naprednjački režim je tu, ipak skromnu, sajamsku manifestaciju proglasio novom prilikom za preporod Srbije i vrlo smišljeno ”pustio buvu” da je njen trošak 17,8 milijardi evra.

I dok su se u javnosti lomila koplja oko visine troška, ministar finansija najzad je izašao s konačnim objašnjenjem – novi plan za privredni preporod, nazvan ”Skok u budućnost – Srbija 2027”, koštaće 17,8 milijardi evra i u okviru njega gradiće se i obnavljati škole, auto-putevi, brze pruge, saobraćajnice, BIO4 kampus, zdravstvene ustanove…

A od te sume oko 1,2 milijarde evra biće potrošeno na EXPO, što uključuje novi grad u Surčinu i Nacionalni stadion.

”Nama je EXPO kišobran, povod da investiramo više u celu Srbiju i sve ono što treba da poboljša standard građana Srbije”, objasnio je ministar finansija.

Stalno se kroz istoriju ciklusa ponavljaju isti projekti (autoputevi, železnica, škole, stambena naselja) i ista fraza – ”poboljšanje standarda građana”.

Indikativno je da ni ministar ni predsednik države nisu osećali potrebu da podnesu izveštaj građanima (koji će vraćati dugove i krvariti od ciklusa ”Skok u budućnost”) šta je urađeno u prethodnim investicionim ciklusima, koliko su koštali, da li je na njih potrošeno manje ili više (koliko i zašto više) planiranog novca.

Da li je, na primer, uspeo ciklus iz 2019? Ako nije uspeo, zašto nije – je l’ nije bilo para, nije bilo ideja, nije bilo spremljenih projekata ili nije bilo sposobnih kadrova.

Iako se preporodi učestalo ponavljaju, Srbija kao da nema sreće s njima. Čini se da je razlog očigledan – nisu uspešni jer ih osmišljava i spovodi država (politička volja) u kojoj nikad nije bilo dovoljno stručnih i sposobnih da osmisle i izvedu takve investicione projekte.

Ključna greška je što država izbegava da takve investicione projekte prepusti privatnim kompanijama koje to znaju bolje da rade. (Naravno, važno je da vlasnici tih preduzeća nisu prijatelji i kumovi pojedinaca iz vlasti.)

A ako i ne uspeju, država nije na gubitku jer su propale pare vlasnika privatnih kompanija a ne novac koji je država pozajmila a koji će građani vraćati decenijama u budućnosti.

Istorija državnih investicionih ciklusa otkriva još jednu manu takvog načina razvoja.

Političari-populisti sve karte stavljaju na državne investicije da bi postigli kvantitet (procenat rasta), zapostavljajući kvalitet, odnosno produktivnost i konkurentnost, kao najznačajnije pokazatelje privrede.

Srbija je primer nedovoljno promišljene ekonomske politike – privreda beleži (male) stope rasta, planirane uglavnom na državnim investicijama, a ne na merama makroekonomske politike koje će podsticati rast produktivnosti radnika i konkurentnosti preduzeća.

To su performanse koje su važne na svetskom tržištu.

Igranje samo na investicione cikluse koje organizuje država nosi i veliki rizik u nestabilnim globalnim geopolitičkim okolnostima. Nisu u pitanju samo ruska agresija na Ukrajinu ili sukobi na Bliskom istoku.

Da li je neko, na primer, istražio kakav je značaj zahlađenja političkih odnosa s Nemačkom kao višegodišnjim ključnim ekonomskim partnerom Srbije?

Odgovor nije tako prost kao što misli predsednik Srbije trčeći u naručje predsednika Francuske i nudeći francuskim kompanijama ”na izvol’te” što veći udeo u državnim investicionim ciklusima i javnim nabavkama.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.