Generalštab za potkusurivanje

Ne treba biti načisto suzdržan kao neki od do sada oglašenih stručnjaka.

Ne treba biti politički ostrašćen pa da apriori odbacujem ideju.

Prostor na uglu Nemanjine i Kneza Miloša treba kapitalizovati, odnosno na tom mestu treba graditi (poslovne zgrade, hotele i stanove) i ne treba se skrivati iza istorije i kulture. Ali treba i na prigodan način obeležiti rušenje Generalštaba u NATO bombardovanju 1999. godine.

To je veliki investitorski, urbanistički i politički zalogaj pa je i razumljivo što se oko njega mota toliko razgoropađenih lobista. Generalštab je postao još jedna tačka podela i sukoba koji ponekad izmiču suvisloj logici. Teško je u toj papagajskoj kakofoniji razmišljati hladne glave i delovati racionalno. I ta nazovi debata potvrđuje nezrelost društva koje još robuje pogubnim mitovima ali i opasnim političkim smicalicama režima.

Četvrt veka, tobož „u ime sećanja“, srpske vladajuće elite nisu imale hrabrosti i bežale su od odgovornosti da se suoče s Generalštabom i stave tačku na tu „bolnu ranu“.

Taj kukavni odnos cementiran je u vreme vlasti Vojislava Koštunice kad je ta ruševina proglašena za kulturno dobro. Pokušaj Republička direkcija za imovinu iz 2006. godine da se taj objekat izbriše iz registra kulturnih dobara odbijen je. Od tada svaki pokušaj rešavanja „slučaja Generalštab“ svodi se na pozivanje na „kulturu sećanja“ i memorijalni centar.

I ovih dana kao krunski argument da se na tom prostoru ne sme ništa dirati koristi se floskula o simbolu „stradanju srpskog naroda“ u bombardovanju baš na tom mestu i da zato tu treba podići memorijalni centar. Istina je, međutim, da je razoreni Generalštab Vojske Jugoslavije najviše simbol slupane Miloševićeve sulude nacionalističke politike.

Srbija je puna takvih memorijalnoj mesta i centara, ne samo iz Miloševićevog vremena i ne samo zahvaljujući njemu. Hajde da se ne foliramo, svi oni koji se protive pristupanju Srbije evroatlantskim integracijama gorljivi su zagovarnici očuvanja nerešenog statusa „slučaja Generalštab“ i pristalice zabrane promene namene placa na uglu Nemanjine i Kneza Miloša.

Koliko još godina (25, 50, 150, 500) ruševina treba da stoji da bi se srpsko društvo otreznilo i ohrabrilo da formalno reši sudbinu tog placa i suštinski definiše svoj odnos s NATO paktom i Zapadom. Koliko će se još decenija voditi polemika je li „Generalštab“ zaista nema cenu kao mit vezan za nacionalnu frustraciju ili se racionalno može utržiti po realnoj ceni kao građevinsko-urbanistički resurs koji u sebi sadrži i memorijalnu notu?

Deo tog šizofrenog dualizma vidljiv je u evoluciji naprednjačke vlasti pri rešavanju „slučaja Generalštab“. Kao baštinici radikalske (šešeljevske) politike, naprednjaci su bili predodređeni za mitske čuvare antiNATO statusa Generalštaba u srpskom nacionalnom biću. Ali, avaj. Interes je bio jači. I to ne nacionalni, srpski (srbski) interes nego lični politički (pa s velikom dozom verovatnoće i finansijski) interes. O tome svedoči i podatak da su naprednjaci već u prvoj godini vladanja „bacili oko“ na Generalštab, gledajući da taj plac politički utrže prvo s arapskim „bratom“ Bin Zajedom, a zatim i s američkim nekretninskim magnatom Donaldom Trampom.

Kako je, međutim, rasla Trampova politička težina, tako je on na „projektu Generalštab“ dobijao prednost u odnosu na šeika iz Emirata. Šanse koje Tramp ima da se posle novembarskih izbora vrati u Belu kuću definitivno su prelomile u njegovu i korist njegovog zeta kad je u pitanju atraktivni plac u centru Beograda.

Memorandum kojim Vlada Srbije nominuje Trampovog zeta za investitora na lokaciji bivšeg Generalštaba neodoljivo podseća na naredbu koju je pred međunarodne pregovore o Kosovu u Rambujeu 1999. godine izdao Slobodan Milošević tadašnjem direktoru Jata Žiki Petroviću: „Trči u Tuluz kod Erbasa i kupuj avione.“ Osam aviona koje je Jat kupio za 23,5 miliona dolara trebalo je da posluži kao svojevrsni mito Francuzima da bi pomogli Miloševiću u pregovorima u Rambujeu. Nit je pomoglo, niti su avioni stigli u Jat.

Davanje placa na uglu ulica Nemanjine i Kneza Miloša besplatno na 99 godina kompaniji iza koje stoji Trampov zet DŽared Kušner izgleda kao avansno klađenje na Trampovu novembarsku pobedu i rani zakup (državnim novcem) privatnog mesta u Ovalnoj sobi (1600 Pennsylvania Avenue) uz skute novog-starog predsednika kao moćnog ličnog saveznika.

Aranžman s Tramp korporacijom i mogućim predsednikom Amerike lišen je tržišne logike i više ima dinastički „i miris i ukus“, jer asocira na tradicionalno učvršćivanje veza monarhističkih država udajom/ženidbom kraljevskih naslednika. Dobije li plac Generalštaba pod uslovima zapisanim u Memorandumu biznismen/predsednik Tramp (odnosno, njegova familija) neće biti zahvalan državi Srbiji nego predsedniku Srbije, neće imati obaveze prema Srbiji nego prema predsedniku. Ta veza izgubiće moć, suštinu i kvalitet onog momenta kad se u Belu kuću useli neki novi stanar, svejedno da li iz iste ili iz konkurentske političke partije.

Ne dovodeći u pitanje opravdanost biznis rešenja „projekta Generalštab“ sve sumnje u njegovu realizaciju bile bi razvejane i mnoge političke podele izbegnute da je naprednjačka vlast tom poslu pristupila na uobičajen tržišni način. Standardna procedura podrazumeva da država Srbija raspiše međunarodni tender koji bi zasigurno privukao značajne ulagače a oni bi se javno nadmetali nudeći ozbiljne sume novca (i znatno veće od one koju nudi Trampov zet).

Lokacija u centru Beograda toliko je atraktivna da se uopšte ne postavlja pitanje interesa velikih svetskih investitora da tu lokaciju plate po tržišnoj ceni (koja definitivno nije mala) i na njoj grade.

Na taj način bi se postigle dve stvari: izbegla bi se svaka pomisao na (političku i finansijsku) korupciju i testirala spremnost Trampove familije za javno nadmetanje (tender) ili joj je stalo samo do memorandumskog dogovora „u četiri oka“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.