Hoće li radnici biti grobari Folksvagena

Krah pregovora Uprave i sindikata o produženju dugogodišnjeg kolektivnog ugovora, kojim je zabranjeno gašenje fabrika i radnih mesta u Nemačkoj do 2029. godine, preti mogućnošću da se tako nešto i dogodi.

Uprava tvrdi da se više neće pridržavati tridesetogodišnjeg „socijalnog pakta“, po kome od 1994. godine nijedan radnik nije otpušten ma koliko preduzeće loše poslovalo. A sindikati prete da će štrajkovima braniti istorijski tabu radničkih prava u koji su uključene iznadprosečne plate, mogućnost velikih doplata, zagarantovane petominutne pauze na svaki sat i dodatnih pet minuta „ličnog vremena“ na montažnoj traci i praktično neraskidiv radni odnos koji izgleda kao loto sa šest pogođenih brojeva.

Predsednik Folksvagenove Uprave Tomas Šafer smatra da kompanija nije dovoljno efikasna i da gubi konkurentnost i tržište, a s druge strane Danijela Kavaljo, predsednica Radničkog veća Folksvagena, najavljuje žestoki otpor i obećava da neće dozvoliti zatvaranje fabrika.

Pojedini mediji podsećaju da je kod Folksvagena uvek važilo pravilo da se u kriznim vremenima traže rešenja zajedno sa sindikatima, a da je tu strategiju konsenzusa prekinuo izvršni direktor koncerna Oliver Blum otkazivanjem zaštite radnih mesta. „Sada je Uprava krenula na kurs konfrontacije. Radničkim većima neće ostati ništa drugo nego da pruže što veći otpor planovima uprave“ pišu novine iz nekadašnjeg Karl Marks Štada. Nevolja je, međutim, što je kultura štrajka u Folksvagenu dovela do apsurdnih sporazuma s radnicima koji sada više nisu komercijalno održivi, pa se postavlja pitanje da li bi najavljeni štrajkovi mogli na kraju da nanesu više štete nego koristi zaposlenima.

Strah od zatvaranja pogona, ukidanja desetina hiljada radnih mesta i smanjenja zarada (najmanje 10 odsto) uvukao se u nemačku ali i evropsku javnost. Šok je dodatno pojačala objava Audija (člana Folksvagen grupe) da će u februaru naredne godine zatvoriti fabriku u Briselu i poslati kući 3.000 radnika. Fabrika u Belgiji kolevka je Audijeve elektromobilnosti.

Inače, Folksvagen ima previsoke troškove osoblja i previše zaposlenih koji proizvode 500.000 vozila više nego što je potražnja u Evropi. Analiza Instituta Prognos koju je naručilo Udruženje nemačke automobilske industrije ukazuje na visok stepen neizvesnosti u industriji koja trenutno zapošljava oko 911.000 ljudi.

Mnogi su zatečeni problemima s kojima se suočava Folksvagen i pitaju se odakle odjednom potreba za gašenjem fabrika i otpuštanjem radnika.
Najlakše je uperiti prst u Kinu i njene proizvođače (najpre električnih) automobila koji dampinškim cenama potapaju evropsku autoindustriju, čineći je beznadežno nekonkurentnom.

Ima onih koji će za trenutno stanje odmah optužiti Upravu kompanije. Deo nemačkih medija uveliko huška javnost na menadžere a kao žrtveni jarac viđen je izvršni direktor Oliver Blum čija lanjska zarada od skoro 9,7 miliona evra posebno bode oči levih populista.

Ako bi se tražila veća krivica upravljačkih struktura automobilskih kompanija od njihove zarade ona je u preteranoj revnosti prema zahtevima političara koji su insistirali da se maltene po kratkom postupku (do 2035. godine) i stoprocentno sprovede zelena tranzicija, odnosno prelazak sa motora koji koriste fosilna goriva na električne baterije. To je kompanijama značilo ogromne troškove za razvoj i investiranje u električnu mobilnost, ali i veliki rizik (koji se obistinio) da će tržište, odnosno potrošači, ostati relativno ravnodušni na električne automobile.

Sve su to, međutim, razlozi drugog reda. Ključni problem Folksvagena je činjenica da je postao žrtva visokih troškova radne snage, preterane moći sindikata i prevelike zaštite zaposlenih. Folksvagen (kao i druge nemačke kompanije) mnogo je skuplji od konkurencije zbog visoke cene radne snage. Berlinski Tagescajtung kao problem ističe izuzetnu moć industrijskog sindikata metalaca (IG Metall) i Radničkog veća, a Arne Majsvinkel, glavni pregovarač Folksvagena sa sindikatima, poručuje: „Moramo smanjiti troškove rada. Samo ako budemo ekonomičniji možemo zadržati vodeću poziciju i dugoročno osigurati radna mesta“.

Uvek će biti onih koji optužuju top menadžere da smanjivanjem zarada radnika žele da uvećaju korporativni profit i svoje bonuse. Ali, u slučaju Folksvagena plan je mnogo ozbiljniji – cilj je da se novac od ušteda na radnoj snazi usmeri u druge troškove održivog poslovanja, što u slučaju autoindustrije znači ulaganja u baterije za električna vozila, digitalizaciju poslovanja, smanjenja emisija CO2 i veštačku inteligenciju. Te investicije su imperativ opstanka Folksvagena. „Ako ne dođe do značajnije promene investicione politike, nestaće jedno od pet postojećih radnih mesta“, opominje Institut Prognos.

Suočavanje s istinom preduslov je ozdravljenja Folksvagena. Ako želi da opstane, ne može više da radi na dosadašnji način. Da bi lečenje bilo uspešno i dijagnoza mora da bude precizna. A dijagnoza sugeriše da su prevelika moć sindikata, nedodirljive radničke zarade, zagarantovana radna mesta i izdašne beneficije ključni uzročnici bolesti. Folksvagenovi radnici dugo su živeli „kao bubreg u loju“ i odvojeni od stvarnosti. Ukoliko štrajkovi odlože i spreče efikasno lečenje kompanije, lako se može dogoditi da u privilegijama ušuškani radnici postanu grobari nemačke industrijske ikone.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.