Ilija Čvorović među rafovima

Ne brinite, to je prerušeni Ilija a u stvari je direktor Bezbednosno informativne agencije (BIA) koga je premijer poslao da špijunira među trgovačkim rafovima ko kuje zaveru i zarađuje ekstraprofit, bogateći se na grbači naroda.

Za dobrobit Srbije bilo bi korisno da se premijer samo brzopleto, u izlivu populističkog adrenalina u mozak, napalio na BIA i proglasio je novom regulatorno-kontrolnom institucijom tržišne ekonomije.

Teško srpskoj privredi ako je premijer zaista uveren da BIA treba da se bavi arbitražom na tržištu, utvrđuje da li neko učestvuje u nadogradnji cena i da sve takve, po kratkom postupku, strpa na višegodišnju robiju.

Zloslutno zvuče reči premijera povodom sto dana njegovog kabineta da će se BIA pozabaviti visokim cenama koje „neki ljudi“ pumpaju na štetu potrošača da bi naudili njemu, premijeru, ali i predsedniku države koje narod – ni krive, ni dužne – optužuje za rast cena.

Najbolje bi po Srbiju bilo da se afera zataška tako što će premijer da se izvini javnosti za populističko divljanje i obaveže da će premijerske dužnosti vratiti u okvire ustavne demokratije i tržišne ekonomije.

Zašto se bojim da premijer to neće učiniti? I zašto verujem da to nije jednokratni ispad koji se slučajno omakao obesnom demagogu koji ništa ne zna o ekonomiji, nego osmišljena strategija koja iscrtava dugoročni put srpske politike i ekonomije?

BIA je u tržišnoj ekonomiji kao slon u staklarskoj radnji. Polupaće i ono malo preduzetničke i tržišne slobode i vratiti Srbiju u vreme kad su OZNA i UDBA kreirale poslovni ambijent u Jugoslaviji i hapsile svakog direktora za koga se sumnjalo da narušava idilu socijalističkih samoupravnih odnosa, uspostavljenu na partijskim plenumima.

U komunizmu policija je bila nezaobilazni „tržišni“ faktor zadužen za „češljanje“ poslovanje preduzeća koja su povećavala prihode podizanjem cena. Bile su to jednokratne predstave za narod – cene su rasle i pored angažovanja UDBE jer ih je naopaki sistem terao da rastu.

Tako i danas.

Premijer smatra da je on taj koji određuje ko nema pravo da ostvaruje ekstraprofit i da li neko treba da zaradi „osamdeset a ne sto novaca“, a BIA će hapsiti bezobzirne i ekstraprofitu sklone magacionere, računovođe i direktore trgovina na veliko i malo samo zato da bi on i predsednik države bili omiljeni u narodu.

Ali, kad se već toliko zajunio da brani narod od visokih cena, premijer je trebalo da objasni narodu da li je vlada (država) baš taj mešetar koji na benzinskim pumpama naduvava cene i zbog kojeg potrošači u Srbiji plaćaju (drugi) najskuplji benzin u regionu.

„Da vidimo mi ko se uvek tu umeće između onih koji proizvode i onih koji prodaju, ko pravi te dodatke na cene koje na kraju građani plaćaju“, rekao je premijer, ali je ostao nedorečen u objašnjenju ko naduvava cene benzina u Srbiji kad cena nafte na svetskom tržištu pada.

U vreme kad premijer pravi od BIA tržišnog regulatora, oglasila se druga veoma važna regulatorno-kontrolna institucija – Narodna banka (NBS), čiji je autoritet nezavisne institucije odavno srozan.

Ona je i ovog puta potvrdila taj ugled uključujući se u akciju „očuvanje standarda građana“, pa je zajedno (!!!) s predsednikom i Vladom predložila da se ograniči visina kamatnih stopa za stambene, potrošačke i gotovinske kredite.

Nijedno nezavisno telo (recimo antimonopolsko) nije utvrdilo da na srpskom finansijskom tržištu postoji kartelski dogovor. Banke se ponašaju tržišno, zarada koju ostvaruju od pozajmljivanja novca primerena je ponudi i potražnji (kao i svuda u svetu).

Najavljenim ograničavanjem kamata Narodna banka, predsednik i vlada sakupljaju jeftine populističke poene, nepotrebno narušavaju tržište i kod jedne kategorije građana stvaraju iluziju visoke kreditne sposobnosti.

Nema sumnje da će angažman BIA i NBS u „sređivanju“ (uništavanju) tržišta naići na plebiscitarnu podršku širokih narodnih masa izbledelog istorijskog pamćenja koje još veruju da su novi Ilija i Služba branik odbrane životnog standarda.

Očigledno je da vlast mnogo žulja rast cena. Logično, jer joj kvari imidž uspešnosti. Zato reaguje panično, po staroj oprobanoj ideološkoj matrici, pozivajući u pomoć Čvoroviće.

Nikad, ali nikad do sad, država nije imala efikasan mehanizam odbrane od inflacije, pogotovo ne od inflacije koju proizvodi sistem koji je ta država uspostavila.

Rast cena (inflacija) u Srbiji je posledica skupe, neefikasne, glomazne i rasipničke države koja mora stalno da povećava akcize, poreze i druge namete kako bi punila budžet (primer je cena benzina) i finansirala svoju potrošnju.

Zato inflacija u Srbiji uporno traje za razliku od većine evropskih država.

Rat države protiv tržišta nije originalan izum srpske vlasti.

Mnogi potezi prepisani su iz populističkog brevijara mađarskog premijera Viktora Orbana, koji je nizom agresija na tržišta i zapaljivom retorikom o pohlepnim korporacijama i bankama stekao naklonost birača.

Ali je zaradio i tužbu zbog narušavanja slobodno tržišta. Naime, austrijski trgovinski lanac Spar osporava na evropskom sudu vanredni porez na promet od 4,5 odsto (uvela ga mađarska vlada 2022. godine) i uredbu mađarskih vlasti za ograničavanje/snižavanje cena više proizvoda u maloprodajnim trgovačkim lancima (ostala da važi i posle obuzdavanja 20-procente inflacije).

Pored agresije na trgovačke lance, Orban je napao i banke – građanima je dopustio otplatu deviznih kredita u paušalnom iznosu po veštački niskim kursevima, povisio porez na bankarsku aktivu i namet na finansijske transakcije.

Taj državni udar na finansijsko tržište koštao je poslovne banke oko 1,6 milijardi evra. Te mere jedno vreme donosile su prividnu dobit stanovništvu, ali sad su počeli da stižu računi za naplatu populističke politike što otežava život običnih građana.

Pokušaj srpske vlade da angažuje BIA u uterivanju trgovačkih marži u zamišljeni rajski okvir i namera NBS da ojadi banke imaće kratkoročne efekte kojima će većina građana aplaudirati.

Problem je, međutim, dugoročan. Angažman BIA i NBS zapravo je tepih bombi bačen na tržište i demokratiju posle kojeg ostaje samo spržena zemlja. Ta strategija borbe protiv tržišta vezaće ruke premijerima i ministrima u, najmanje, deset budućih vlada.

To je, u redovnom stanju, narednih četrdeset godina.

I nije to samo naivno pitanje količine dekreta i zakona nego stvaranje i negovanje kulture navikavanja na BIA kao tržišnog igrača.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.