Inflacija spržila demokrate u Americi

Tu vrstu dezorijentisanosti dan posle izbora demonstrirao je Berni Sanders, socijalistički guru među demokratama (iako se vodi kao „nezavisni“ kongresmen) koji im poručio da nisu razumeli potrebe američke radničke klase i da im je trebalo više socijalizma u ekonomskoj politici da bi pobedili. Samo političar izgubljen u vremenu i prostoru može da priziva vladu i predsednika da se ponašaju kako se inače četiri godine ponašao demolirani Bajden – da otima novac od poreskih obveznika i redistribuira (troši) ga po svom nahođenju.

Sanders ne vidi, biće ipak da se pravi da ne vidi, da je poraz Kamale Haris zapravo fijasko četvorogodišnje ekonomske politike njenog šefa DŽoa Bajdena koji je federalni budžet koristio kao kasicu prasicu demokrata i na sve strane delio (redistribuirao) novac kapom i šakom.

Bajdenov toliko „samohvaljeni“ Plan borbe protiv inflacije bio je ekonomska ludorija kojoj je kumovao i Sanders (a i drugi socijalisti među demokratama) i gde je stucano više od dva biliona dolara na oživljavanje ekonomije i navodnu pomoć građanima u teškim vremenima. Na kraju, taj rasipnički pir nije dao nikakav rezultat. Naprotiv, podigao je inflaciju do (istorijski) neslućenih visina i svakom Amerikancu zagorčao život.

Bajdenov mandat dokaz je propasti ideje demokrata da državu predstave kao rešenje problema prosečnog Amerikanca. Ispostavilo se na kraju njegovog mandata da je Bajdenova država problem – rasipnička, nesposobna, halapljiva, neefikasna, korumpirana, arbitrarna… Toj i takvoj državi birači su okrenuli leđa i oterali demokrate iz Bele kuće.

Neki tumači izbornog kraha demokrata s pravom će reći da je visoka inflacija glavni uzrok poraza Kamale Haris. Da, to je tačno. Ali visoka inflacija nije „pala s Marsa“, nije uvezena u Ameriku, niti su je prošvercovali neprijatelji te države. Visoku inflaciju proizveo je predsednik Bajden i njegova administracija željom i namerom da vlada prekomernom regulacijom i nekontrolisanom potrošnjom kreira industrijsku politiku i da preko državnih fondova i vladinih agencija finansira (nagrađuje) pojedine sektore privrede. I da, s druge strane, novcem otetih od bogatih poreskih obveznika finansira socijalne potrebe jednog dela stanovništva i tako redistribucijom novca kupuje glasove birača. Kad nije bilo dovoljno para od poreza, Bajden je zaduživao državu, uzimajući kredite i štampajući državne hartije od vrednosti.

Buduće analize mogle bi da istraže paradoks s kojim su se demokrate suočile na ovim predsedničkim izborima. Dakle, Bajden je potrošio više od dva biliona dolara da bi Amerikance učinio srećnijim, a ankete pred izbore upečatljivo su pokazale da je 45 odsto građana reklo da su nezadovoljni jer su im se pogoršali finansijski pokazatelji u vreme njegove administracije. A čak 42 odsto smatra da im je stanje lošije nego 2008. godine u vreme velike recesije. Broj ljudi koji žive lošije udvostručio se za četiri godine Bajdenove vlasti (sa 20 na 42 odsto). Tramp je samo iskoristio nezadovoljstvo građana ekonomskom situacijom i lagano pokupio ključeve Bele kuće. Ovog puta jasno se pokazalo da je ekonomija bila ključni iritant birača na izborima.

Šta je toliko iritiralo prosečnog Amerikanca?

Na prvom mestu je inflacija.

Od januara 2021. godine inflacija je porasla 19,3 odsto. Istovremeno prosečne nedeljne zarade porasla je oko 14,6 odsto, pa je cena roba nadmašila porodične prihode. Taj raskorak između rasta zarada i rasta cena koštao je američke porodice više od 17.000 dolara svake godine Bajdenovog mandata.

Indeks poverenja potrošača pao je 24 odsto od februara 2020. godine, što pokazuje pesimizam Amerikanaca u pogledu njihove fiskalne budućnosti.

Iako je Bajden tvrdio da mu je stalo do američkog fiskalnog zdravlja, realnost ga demantuje i pokazuje da je cena servisiranja američkog duga naglo porasla. Samo potrošnja na kamate povećana je za 540 milijardi dolara ili 153 odsto u tri godine otkako je Bajden ušao u Belu kuću (Amerika troši više na servisiranje duga nego na nacionalnu odbranu).

Inače, bruto dug SAD je oko 35 biliona dolara, a kada je Bajden preuzeo dužnost predsednika ukupni bruto dug iznosio je 27,75 biliona dolara. To znači da je u vreme svoje vladavine Bajden povećao državni dug za 6,97 biliona dolara. Kako to izgleda na nivou običnog Amerikanca? Računica pokazuje da je Bajden zadužio svakog građanina sa 20.925 dolara, svako domaćinstvo sa 53.061 dolara i svako dete sa 96.424 dolara.

Argument demokrata u predizbornoj kampanji bio je da su ovolike novce potrošili da bi više Amerikanaca dobilo posao, da bi imali kvalitetniju zdravstvenu zaštitu i da bi mogli lakše da se školuju. „Suvi“ podaci, međutim, to ne potvrđuju. Na primer, istina je da je Bajden nasledio istorijski oporavak radnih mesta posle pandemije, ali trenutna stopa učešća radne snage (62,5 odsto) još je ispod nivoa pre pandemije (63,3 odsto), što znači da je 2,08 miliona radno sposobnih Amerikanaca nema posao.

Što se tiče zdravstvene politike, i pored radikalne potrošnje na program Medicare, Poverenički fond bolničkog osiguranja (iz kojeg se isplaćuju beneficije za stacionarnu negu) biće nesolventan narednih 12 godina. Bajden i demokrate hvalili su se opraštanjem duga (167 milijardi dolara) na studentske zajmove. Istina je da tu nije bilo nikakvog oprosta nego jednostavno prenos duga sa 13 odsto građana koji su uzeli studentski kredit na 87 odsto odraslih koji su Bajdenovom odlukom na to primorani.

Amerikanci su na predsedničkim izborima kaznili nepromišljenu potrošnja Bajdenovih demokrata koja je dovela do nezapamćenog povećanja cena i napravila ogromnu štetu američkim građanima.

Nauk za demokrate, ako žele da se u vrate u Belu kuću, nije da poslušaju vapaj Bernija Sandersa da vlada treba još više da brine o jednakosti prihoda i bogatstva i da besomučno finansira socijalne potrebe. Amerikancima ne treba vlada grabežljivac nego mala vlada sa strogo ograničenim funkcijama. Ako već moraju da se resetuju i modernizuju onda demokrate treba da shvate da Amerikanci umeju sami sebe da usreće, mnogo više nego da im to zadovoljstvo priušti Bela kuća.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.