Izvoz mesa – večito propuštena šansa

Sporazum je šansa da podignemo stočni fond i diversifikujemo izvoz mesa, objasnio je entuzijastični ministar zadužen za trgovinu.

Evo tri nedelje od kako je Sporazum na snazi, a privrednici – ćute. Javi se tek poneki analitičar iz doba socrealizma da pohvali još jedan međudržavni posao od koga se očekuje nezamisliva korist.

Među moćnim industrijalcima i agrarnim biznismenima, ali i malim preduzetnicima i seljacima nije primećena slična euforija, mada bi „zlatna koka“ trebalo da bude povod za svakodnevno „kokodakanje“ i prosipanje optimizma jer ukidanje kineskih carina na, recimo, srpsku hranu (meso, voće, povrće) automatski povećava njenu konkurentsku sposobnost i zaradu. Pažnja, pažnja – isto važi i za kineske poljoprivredne proizvode na srpskom tržištu (o čemu se uglavnom ćuti), pa ne bi bilo zgoreg da se domaći proizvođači spreme i za taj konkurentski „cunami“.

Da li je Sporazum o slobodnoj trgovini s Kinom još jedan što dobro zvuči na papiru ali je neizvesno kako će se pokazati u praksi? Za sada se uglavnom tipuje na jabuku kao izvoznog favorita, ali najveća su očekivanja od mesa (najpre goveđeg).

Nažalost, nije ovo prvi sporazum koji je obećavao rehabilitaciju domaćeg stočnog fonda. Bilo je sličnih međudržavnih aranžmana u prošlom veku. Tada su domaći (jugoslovenski, pa i srpski) proizvođači dobili od države šansu da izvoze „baby beef“ u Ameriku, ali ta šansa ostala je uglavnom mrtvo slovo na papiru jer proizvođači nisu bili dovoljno ni sposobni, ni zainteresovani da obezbede tolike količine kvalitetnog mesa za veoma zahtevno tržište.

I svi kasniji slični državni aranžmani – sa Evropskom unijom, Rusijom, Turskom, Kazahstanom, Emiratima, a od pre neki dan i Egiptom – u koje su bile ugrađene desetine hiljada tona mesa (junećeg, jagnjećeg, pilećeg) pokazali su se kao neiskorišćena prilika srpskog stočarstva. Bile su to političke kampanje iza kojih nije stajao konkretan interes proizvođača. Poslednji, ozbiljan i na interesu zasnovan, izvoz mesa dogodio se u pretprošlom veku kad je knjaz Miloš prodavao svinje Evropi.

Umesto mesarske velesile, Srbija od Miloševog vremena do danas nije bila sposobna da iz domaćih štala i obora podmiri potrebe ni vlastitog tržišta, a kamoli da izraste u svetsku mesarsku velesilu.

Ćutanje domaćih proizvođača mesa povodom „kineskog aranžmana“ može se tumačiti i kao poslovni oprez. I površan pogled na Sporazum ne dozvoljava preveliku euforiju, kojoj su skloni državni činovnici. U odeljku o mesu, na primer, piše da će carina na izvoz svežih ili rashlađenih goveđih trupova i polutki ostati ista (20 odsto) u narednih – 15 godina. Isto važi i za prasetinu i jagnjetinu (tu je carina 23 odsto).

Nešto povoljniji uslovi važe za govedinu sa i bez kostiju gde se carina sa sadašnjih 12 odsto sukcesivno godišnje smanjuje do 1,2 odsto, ali tek devete godine od potpisivanja Sporazuma, dakle 2033. Isto važi i za smrznutu govedinu sa i bez kostiju, a za smrznute trupove i polutke carina se s 25 skida na pet odsto u četvrtoj godini primene Sporazuma.

Logično je da se proizvođači još ne oglašavaju, preračunavaju se i prave biznis plan iz koga treba da im izađe podatak o visini eventualnog profita, ili neisplativosti izvoza govedine na kinesko tržište. U tu računicu moraće da uđu još mnogi faktori, a ne samo troškovi carina. Nisu zanemarljivi, recimo, ni troškovi transporta koji je sve češće ugrožen (naročito brodski) regionalnim sukobima, a treba uračunati i ogromnu konkurenciju koja vlada na tom tržištu.

I pored smanjivanja carinskih stopa, konkurentnost govedine proizvedene u Srbiji na kineskom tržištu i dalje je upitna u odnosu na, recimo, govedinu iz Indije čiji su troškovi transporta niži. Pri tom, Indija je sa 200 miliona grla najveći (13 odsto) svetski odgajivač goveda čije meso isključivo izvozi. Primera radi, Srbija ima klaničke kapaciteta od milion tona (od kojih se koristi manje od trećine), a njena proizvodnja čini samo jedan odsto proizvodnje goveđeg mesa u Evropi.

Tek kad naprave računice i ako budu pozitivne, tad će se domaći agrobiznismeni odlučiti za vrstu ulaganja i model proizvodnje – da li da investiraju vlastiti kapital ili da se zadužuju za proširenje kapaciteta, da li organizuju proizvodnju u vlastitim objektima ili da se odluče za kooperaciju. Period prilagođavanja carinskih stopa od devet godina dovoljno je vremena za operativnu pripremu biznisa onih proizvođača čije računice isplativosti izvoza goveđeg mesa u Kinu budu pozitivne.

Već spomenuti ministar pretenciozno se upustio u „soljenje pameti“ poslovnim ljudima smatrajući da je sad, zbog Sporazuma s Kinom, „potrebno podići velike farme“ i velikodušno ponudio „da država da podršku kako bi se podigli moćni uzgajivači na koje bi se oslonili mali farmeri“.
Dosta je bilo. Država je učinila šta je trebalo i vreme je da se skloni. Isposlovala je Sporazum o slobodnoj trgovini s Kinom i tu bi trebalo da prestane njen posao.

Svaka nova povlastica, podsticaj ili subvencija (keš novac, jeftini krediti, poreske olakšice) proizvođačima mesa bila bi kontraproduktivna – umanjila bi njihove konkurentske sposobnosti, dugoročno uspavala preduzetničku ambiciju u organizovanju efikasne proizvodnje i učinila zavisnicima od državne pomoći. Sve koji će sad reći kako, eto i Evropska unija subvencioniše svoje proizvođače mesa treba podsetiti da ti proizvođači i nisu neka velesila na svetskom tržištu mesa gde redovno gube od proizvođača iz drugih zemalja koji ne dobijaju državne subvencije.

I od Brisela stalno traže još para za subvencije jer decenijama ne mogu da postanu konkurentni na svetskom tržištu.

Sporazum s Kinom ne bi smeo da bude ni pokriće za novu-staru zamku kojoj su skloni pojedini agrarni analitičari – navodnoj potrebi izrade „dugoročne državne strategije“ za renesansu stočarstva u Srbiji. Pokazalo se, decenijama unazad, da državne strategije nisu napunile štale i obore, pa neće ni buduće.

Samo interes (profit) uzgajivača stoke i proizvođača može da pokrene izvoz mesa u Kinu. Taj princip, međutim, važi samo za velike igrače. U tom poslu individualni poljoprivredni proizvođači nemaju šta da traže. Preradom mesa u Srbiji bavi se 828 kompanija.

Nema šanse da sve one profitiraju od srpsko-kineskog aranžmana. Sporazum o slobodnoj trgovini s Kinom „ne prepoznaje“ vlasnike štala sa pet ili pedeset goveda.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.