Johan i Rodoljub

Naprotiv, divim mu se – dugo i uspešno upravlja svojim biznisom – i zahvalan sam mu – preneo je i nama svoje znanje, doneo kapital u našu zemlju i izvozom doprinosio našem platnom bilansu. Ne zameram mu ni što je uzeo subvencije od Srbije. Pa, Srbija ih je ponudila i on je uzeo, a nije bio ni jedini. Nije ništa oteo ili ukrao, kad je već naša država davala, Johan se prijavio, dobio i uzeo 5,3 miliona evra.

Protiv toga sam da država bilo kome daje subvencije.

Ali kad je već dala Johanu, zašto nije dala i Rodoljubu?

Zašto?

Jer je domaći?

Jer je tajkun?

Jer ga ne voli?

Jer nije govorio na mitingu vladajuće partije?

Il’ mu možda „noge smrde“?

Ako je naša država dala Johanu a nije dala Rodoljubu, onda Rodoljuba diskriminiše, Rodoljub nema iste uslove poslovanja kao Johan, odnosno Johan je konkurentniji od Rodoljuba i može više da zaradi zahvaljujući Rodoljubovoj domovini.

Protiv toga sam da država bilo kome daje subvencije. Ali, ako joj je stalo da poslovi cvetaju i radnici imaju posao, zašto nije pomogla Rodoljubu kao što je pomogla i opet se nudi da pomogne Johanu. Kad je Rodoljub svojevremeno izgubio interes za posao zbog poslovnog okruženja, država se nije ponudila da ga stimuliše da nastavi. Kad je Johan iz istih razloga izgubio interes za posao, država se brže-bolje ponudila da ga „pogura“.

Nije teško pogoditi da govorim o Johanu Gerlingeru i Rodoljubu Draškoviću, a povod je sudbina industrije mesa Mitros.

Javnost se ovih dana silno nasekirala kad je austrijska firma Gierlinger Holding obavestila zaposlene da će do kraja godine zatvoriti proizvodne pogone industrije mesa Mitros u Sremskoj Mitrovici, za čiju je kupovinu 2016. godine kao nagradu od države Srbije dobila 5,3 miliona evra. I odmah su počela nagađanja o razlozima najavljenog odlaska iz Srbije. Špekulisalo se o niskim cenama mesa (dakle, loši uslovi poslovanja), o ucenjivanju (zahtevima za nove državne subvencije pošto su stare baš sad istekle) i nestabilnoj političkoj situaciji (avanturističko razmetanje u Banjskoj).

I pored sve spoljnopolitičke fertutme, država ni časa nije čekala, vlada je upriličila sastanak s vlasnicima fabrike i ponudila novu pomoć toj kompaniji kako bi nastavila proizvodnju mesa i mesnih prerađevina u Sremskoj Mitrovici.

Istim povodom visoki funkcioner vladajuće stranke (i fudbalske organizacije) sastao se sa fabričkim sindikatima u partijskim prostorijama u Sremskoj Mitrovici i objavio da država traži rešenje za Mitros. I da postoje dve opcije – ili da finansijski pomogne vlasniku (Gerlingeru) ili da država kupi fabriku, postane njen vlasnik i počne da proizvodi svinjske polutke i parizer.

Radnici su trenutno namireni, a nema sumnje da će dobiti i poneku beneficiju na srednji rok jer vlast ne sme da dozvoli komešanje tog dela biračkog tela pred decembarske izbore. A Johan Gerlinger se, verovatno, preračunava s kolikom bi subvencijom iz budžeta bio zadovoljan u pregovorima s vladom Srbije i tako pokrio troškove poslovanja ako odluči da još pet godina sedi i radi u Sremskoj Mitrovici.

I tako bi bio zatvoren „slučaj Mitros“.

Za onog ko bi da još malo čeprka ispod površine tog slučaja neumitno se nameće podsećanje na poslovnu golgotu Rodoljuba Draškovića, vlasnika koncerna Svisslion, koji je u prvoj deceniji ovog veka s kupovinom Mitrosa prošao kao „bos po trnju“, što je javnost dočekala uobičajenim naslađivanjem a država se držala kao kibicer.

U martu 2005. godine Drašković je kupio Mitros na javnoj aukciji. Kad je sutradan ušao u fabriku, nije zatekao nijednog radnika, jer Mitros pet godina pre privatizacije nije proizvodio ni gram finalnih proizvoda. Dočekali su ga dotrajala imovina, ogromna dugovanja prema poveriocima i beznađe zaposlenih zbog neisplaćenih zarada. To ga nije obeshrabrilo, zasukao je rukave, računajući da će od Mitrosa napraviti profitabilnu firmu kao što su ostale članice njegovog Koncerna. Pet godina se posvetio fabrici u Sremskoj Mitrovici, uporno radio na novoj tehnologiji, investirao pet miliona evra, pokušao da osposobi radnike i prilagodi proizvodnju zahtevima tržišta.

Od trenutka kad je kupio Mitros desio se zanimljiv fenomen – krenula je lavina tužbi radnika kojima je to preduzeće dugovalo novac pre privatizacije. Svi zaposleni tužili su svoju matičnu firmu zbog neisplaćenih zarada u godinama pre privatizacije, kad inače nisu radili (tražili su i isplatu regresa za godišnji odmor iz 1998. godine). I sve presude Suda u Sremskoj Mitrovici bile su na štetu Mitrosa.

Drašković je pisao vladi i predlagao državi da ga oslobodi tog tereta i preuzme obaveze Mitrosa pre privatizacije. Vlada je oćutala Draškovićevu molbu. Pet godina prošlo je u sudskim sporovima i natezanjima s radnicima. Drašković ni u čemu nije uspeo. Fabrika je imala loš kvalitet proizvoda, više od 50 odsto proizvodnje vraćalo se s tržišta i Mitros je samo pravio gubitke. Pokušao je s reorganizacijom – premeštanje sedišta i podelu na dve firme – ali je to doživljeno kao „brojni marifetluci“.

Dok je mogao i dok Mitros nije ugrozio ostale članice Holdinga, Drašković je iz profita svojih drugih kompanija pokrivao zarade, regres, topli obrok jer Mitros nije ostvarivao dobit. Na kraju, odlučio se za stečaj kao najzdraviju meru kad preduzeće nema tržišnu perspektivu i kad nije više bila moguća nikakva sanacija. Mitros je otišao u stečaj kad Swisslion nije više imao finansijske snage da nosi teret sudskih odluka i kad je svetska ekonomska kriza opasno pretila. Drašković se oslobodio gubitaša koji je samo trošio pare drugih firmi u sistemu.

U jednom razgovoru pričao mi je o Mitrosu: „Priznajem grešku što sam to kupio, držao tolike godine i investirao u njega. To je moj veliki previd. Da li sam zbog Mitrosa grešan čovek i treba li mi suditi što sam iz najbolje namere i čiste savesti kupovao i propala preduzeća sa skrivenim manama u koja sam uložio kapital, znanje, vreme i zdravlje, a na kraju jedino tamo nisam ostvario svoj cilj, jer nisam čudotvorac?“

I dalje mislim da Mitros nije i ne treba da bude problem države. I Rodoljub i Johan su dokazano uspešni biznismeni. Rodoljub u vreme jedne vlasti nije uspeo s Mitrosom, izgubio je velike novce i izvukao pouke. Isto bi trebalo da važi i za Johana u vreme druge vlasti.

Zašto je Johan mezimac države u Srbiji?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.