Jugoslavija je bila socijalna država koja je bankrotirala

Nešto od toga, ili možda sve zajedno, sadržano je u novinarskom pitanju na koje sam naišao pre neki dan u intervju u jednoj dnevnom listu.

Pitanje glasi: „Nekadašnja Jugoslavija je bila socijalna država u kojoj je radnička klasa imala hrabrost, moć i glas. Kako je nestala ta njena snaga“?

Odgovor sagovornika manje je bitan od pitanja pa ću se zadržati samo na njemu. Nije prvi put da se u medijima (za koje se veruje da mogu biti elita građanskog društva) javi nostalgija za „boljom“ prošlošću, da se mitologizuje socijalizam i socijalistička država i širi idolatrija radničke klase kao vladajuće partije.

Nesposobni da artikulišemo reformacijsku viziju budućnosti često se vraćamo u prošlost, prebirajući po smetlištu istorije da na njemu nađemo rešenje za naše aktuelne probleme. I na tom skladištu istorijskog otpada iščeprkamo socijalizam i radničku klasu, pokušamo da ih recikliramo i pretvorimo u vladajuću ideologiju i klasu.

Vredi li igrati na tu opciju pomoću nostalgije, mitologije i idolatrije?

Ne vredi jer verovanje nije zasnovano na realnim činjenicama (o kojima bi morali da brinu i novinari kad razgovaraju sa svojim sagovornicima).

Eto, na primer, nekadašnja Jugoslavija kao socijalna država. Takoreći, „švedski model“ (usput, taj model nudio je i Slobodan Milošević, ali je od svega ostalo samo „malo morgen“).

Poznato je, i u teoriji i u praksi, da je ključ socijalne države u novcu. Velikoj količini istog. Novac može država da se prikupi na razne načine. Na primer, porezima – svi građani, u skladu sa svojim materijalnim statusom, učestvuju u finansiranju potreba socijalno ugroženih slojeva stanovništva. U nekadašnjoj Jugoslaviji, međutim, to nije bio slučaj, porezi nisu imali tu namenu.

Bilo bi za očekivati da je novac obezbeđivan iz bruto domaćeg proizvoda. Ali, nije, jer godišnja novostvorena vrednost privrede Jugoslavije nije mogla da pokrije ogromne troškove socijalne države. Odakle onda novac za finansiranje socijalne države Jugoslavije?

Relevantni podaci jasno i nedvosmisleno pokazuju da su milijarde dolara obezbeđivane iz trećeg izvora – međunarodnih kredita koje je režim Josipa Broza Tita mahnito uzimao da bi finansirao socijalnu državu, odnosno kupovao socijalni mir i odanost radničke klase.

Decenijska disproporcija između vrednosti koje je stvarala privreda (BDP) i troškova države, finansirana zaduživanjem u inostranstvu, eksplodirala je odmah posle Titove smrti, kad je i neprijatna istina izbila na videlo. Već 1981. godine savezni ministar finansija Petar Kostić upozorio je da spoljnoj likvidnosti zemlje preti „kolaps“ (eufemizam za bankrot).

Jugoslavija je (s 19 milijardi dolara duga) bila s Argentinom, Bolivijom, Brazilom, Čileom, Kolumbijom, Kostarikom, Obalom Slonovače, Ekvadorom, Jamajkom, Meksikom, Marokom, Nigerijom, Peruom, Filipinima, Urugvajem i Venecuelom u grupi najzaduženijih zemalja sveta.

Bankrot je na tajnoj sednici državno-političkog vrha u leto 1982. godine priznala savezna premijerka Milka Planinc, da bi 3. jula 1983. pred delegatima Veća republika i pokrajina Skupštine Jugoslavije teško optužila komunističke vođe: „Ukupna društvena i lična potrosšnja znatno su iznad realnih mogućnosti našeg društva a privreda živi na svega 16 odsto vlastitih obrtnih sredstava“. Dakle, da ne bude više zabune: Jugoslavija je bila socijalna država koja je bankrotirala zato što je bila socijalna – trošila je ono što nije zaradila.

A što se tiče radničke klase, ona nije imala ni hrabrost, ni moć, ni glas. Jugoslavijom je (maltene do njenog raspada) upravljala komunistička oligarhija ratnih komandanata i komesara s jedinim ciljem da očuva vlast i privilegije.

„Vodeća“ uloga radničke klase bila je samo šarena laža i paravan, radnici su bili podanici i klijentela režima, koji je njihovu „rukovodeću ulogu“ spretno upakovao u moćnu manipulaciju. Formalno, radnici su podizali ruku na Radničkom savetu preduzeća ili skupštinskom Veću udruženog rada i to je bila samo politička teatralnost.

Suštinski, drugi su (komunistička vrhuška) odlučivali na drugim mestima (Politbiro, Izvršni ili Centralni komitet), a radnici su to prihvatali aklamacijama jer je odlično funkcionisala socijalna klijentelistička država.

Moć je proklamacijama (uključujući i Ustav) formalno pripadala radničkoj klasi, ali suštinska moć bila je u rukama komunističke elite koja je glumila vizionarsku oligarhiju.

Država i partija bili su odgovorni za sve, umesto lične postojala je kolektivna odgovornost a pojedinac nije bio odgovoran za lične izbore. Za kakav god se loš izbor odlučio, nije ispaštao, tu je bila država da ga spase.

Radnik je imao glas, ali ne i građansku svest (retki su bili građanski protesti) pa je zato u raspadu Jugoslavije svoju snagu aktivno koristio ne kao pripadnik klase nego kao ratnik nacije. U tom se vrtlogu izgubila njegova snaga.

Zašto kad god se zaglavimo u tranziciji na smetlištu istorije tražimo potrošene modele?

Zato što smo izgubili pamćenje o građanskom društvu i građanskim vrednostima. Ne sećamo se te prošlosti. Nama su dali gotov recept za komunizam i mi smo ga primenili, hvaleći se da je to kreativna primena (samoupravljanje).

Bez obzira kakva je bila izvedba, to je bio i ostao komunizam (vladavina vrhovnog vođe i partijske elite) sve do momenta kad se gromoglasno urušio.

Od tog trenutka mi ne znamo gde da idemo jer nemamo sećanje na građansko društvo i vrednosti. Ostali su nam samo nostalgija, mitologija i idolatrija socijalne države i radničke klase.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.