Kako je „motanje kablova“ postalo srpski izvozni lider?

Ako stavimo po strani maline, tradicionalni top izvozni proizvod, i usluge informacionih tehnologija onda se kao glavni izvozni proizvod srpske industrije pojavljuju „setovi provodnika“. Za one kojima „provodnici“ zvuče suviše mondenski, da prevedemo – u pitanju su električni kablovi za auto industriju (statistika ih deklariše kao upotrebni repromaterijal i u avio industriji i brodogradnji).

Nedavno objavljeni i ne mnogo potencirani ni hvaljeni podaci Republičkog zavoda za statistiku pokazali su šta su bili prvih pet izvoznih proizvoda industrije Srbije u aprilu.

Na prvom mestu su kablovi (mesečni izvoz od 169 miliona dolara), zatim slede rafinisani bakar (125 miliona), ruda i koncentrat bakra (118 miliona), električna energija (58 miliona) i auto gume (48 miliona).

I kad se posmatraju podaci na godišnjem nivou, vodeći izvozni industrijski proizvod Srbije su električni kablovi za auto industriju (1,98 milijardi dolara) pa ruda bakra (1,77 milijardi), struja (996 miliona) i auto gume (917 miliona).

Vizija napredne države po scenariju vladajuće SNS i njena strategija reindustrijalizacije napravili su od Srbije državu u kojoj su električni kablovi za auto industriju postali njena komparativna prednost na svetskom tržištu.

Sledeći logiku te vizije u Srbiju su, uz pomoć masivnih subvencija srpske vlade i poreskih povlastica, proteklih godina stigli kao investitori neki od najvećih svetskih proizvođača – Delphi, Leoni, Yura, Kyungshin – i zaposlili (primereno vrsti proizvodnje) niskokvalifikovanu radnu snagu koja je godinama ranije svojom masovnošću opterećivala tržište rada.

Podaci Republičkog zavoda za statistiku o industrijskim izvoznim uzdanicama upadljivo odudaraju od upornog nastojanja vlasti da privredu Srbije predstavi kao regionalnog i evropskog lidera.

„Motanje kablova“ (kolokvijalni i pomalo posprdni izraz) nije nikakav nepoželjan posao, ali nije ni industrija na kojoj država, s ambicijama koje ima Srbija, može da gradi budućnost i značajnu poziciju na svetskom tržištu.

Iako donose pristojnu zaradu, kablovi su „crna mrlja“, a ne tačka oslonca, srpske industrije (mala dodata vrednost, prost rad, niskokvalifikovana radna snaga) koja pokazuje da upravljači državom i kreatori ekonomske politike, i pored hvalospeva na sopstveni račun, nisu sposobni da zakorače u novo industrijsko doba s proizvodima jake komparativne prednosti i u visokoproduktivne globalne lance snabdevanja.

Čak i ta komparativna prednost kablova proizvedenih u Srbiji postaje relativna kad se posmatra s globalnog nivoa, jer Srbija zauzima tek 21. mesto u izvozu ovog proizvoda, ima nizak procenat učešća na svetskom tržištu i ne spada u države koja proizvodi najjeftinije kablove.

Nešto od uspešnih primera komparativne prednosti nude regionalne ekonomije. Privrede Slovenije, Mađarske, Slovačke pa i Bugarske među svoje izvozne adute ističu lekove (najbrže rastući mađarski izvoz), ali i video opremu, električna postrojenja i baterije, delove za nuklearne elektrane i automobile. Primera radi, Mađarska samo na izvozu nameštaja, posteljine, osvetljenja i montažnih zgrada (10. mesto na lestvici izvoznika) zaradi isto (1,99 milijardi evra) koliko i srpska prvoplasirana proizvodnja električnih kablova.

Zanimljiv je slučaj Rumunije koja ima godišnji suficit u međunarodnoj trgovini kablovima od 2,1 milijarde dolara. Srbija je, po tom principu, zaradila 1,3 milijarde dolara.

To što je Rumunija više izvezla (4,2 milijarde) a manje zaradila pokazuje da je njena razvijena automobilska industrija imala potrebu za većim uvozom kablova, za razliku od srpske automobilske industrije.

Inače, najveći suficit u svetskoj trgovini kablovima za auto industriju ima Kina (ukupan izvoz 31,1 milijarda, suficit 24,5 milijardi), što potvrđuje njenu snažnu konkurentsku prednost u toj kategoriji proizvoda.

Kablovi za auto industriju postali su komparativna prednost Srbije ne zbog vrhunske tehničke stručnosti radne snage ili superiorne ekonomske efikasnosti proizvođača već zbog niskih oportunitetnim troškovima kojima u značajnoj meri doprinosi država (niska nadnica, visoke državne subvencije, poreske olakšice, jeftiniji energenti).

I vlade drugih država koriste subvencije kao alate za transformaciju industrija da bi u budućnosti imale komparativnu prednost. Mnogo bi, međutim, bilo bolje kad bi se ta transformacija događala posredstvom slobodne trgovine.

Da li je potrebna vladina (državna) intervencija da bi se poboljšala komparativna prednost neke industrijske grane? Relevatni podaci i iskustvo ne nude razlog za optimizam jer se u praksi pokazalo da pokušaji vlade da veštački poboljša komparativnu prednost neke industrije ne znače automatski povećanje bogatstva države.

Naprotiv, vladine subvencije donose štetu „domicilnim“ građanima, a koriste građanima zemalja koje kupuju subvencionisane proizvode.

Kada vlada dodeli posebne privilegije (subvencije, poreske olakšice) određenim proizvođačima, najveći deo tereta tih privilegija pada na građane te države pa je krajnji rezultat da ta zemlja postaje siromašnija, a ne bogatija.

Kad je reč o komparativnoj prednosti treba imati na umu da na svetskom tržištu trguju pojedinci (preduzetnici) i kompanije a ne države, što znači da komparativne prednosti ili mane postoje samo na nivou preduzetnika i proizvođača.

Kad se vlasnik neke firme uveri da ona nema komparativnu prednost i kad je izračunao da mu je verovatnoća neuspeha u proizvodnji neke robe dovoljno velika, on će odustati od neuspešnog posla.

Nasuprot toj zdravoj preduzetničkoj logici, državni činovnici (ministri, premijer, predsednik) skloni su da bacaju tuđ novac na loše poslove, obećavajući da će njihova vizija uspeha biti ostvarena samo ako vlada ubaci još više novca u projekte, pogrešnom vizijom, odabranih subvencionisanih ljubimaca.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.