Kako je nastala Kineska autonomna oblast Srbija

Dok su se diljem Starog kontinenta razlivali zvuci „Ode radosti“, slaveći Dan Evrope, Srbiji su dan posle posete kineskog predsednika Si Đinpinga u ušima još odzvanjali taktovi specijalno servirane pesme „Cvet jasmina“ (naravno, na kineskom jeziku) u izvedbi hora (primerenog imena) „Čarolija“ na ručku koji je moćnom gostu priredio srpski domaćin.

Dok Evropljani slave zajedničke evropske vrednosti i zajedničku evropsku budućnost, Srbija slavi zajedničku budućnost ali s – Kinom. „Srbija je prva zemlja u Evropi koja je potpisala Izjavu o zajedničkoj budućnosti s Kinom“, slavodobitno se oglasio srpski ministar finansija, koji se sve češće oglašava kao zvanični spoksmen predsednika države.

Da li će Srbija biti i jedina država u Evropi (i koje su još ima u svetu) koja je napravila takav državotvorni aranžman s Kinom?

Dok se čeka odgovor, prilika je za analizu šta je to doneo kineski predsednik, a šta je odneo.

Mimo očekivanja, predsednik Kine ovog puta nije doneo milijarde dolara (osim skromne donacije od 20-ak miliona) za investiranje u srpske prirodne resurse ili za kreditiranje srpske infrastrukture. Ništa od projekata kao što su bili RTB Bor, Železara Smederevo, Linglong ili obilaznica oko Beograda, most Zemun-Borča, TE Kostolac…

Upadljiva je ta oseka investicionog novog kapitala koja se s jedne strane može opravdavati kineskim uverenjem da su već dovoljno uložili u Srbiju (17-18 milijardi dolara) i da je sad vreme da ubiraju političke „dividende“, a s druge strane, ponestajanjem novca za investiranje u inostranstvu zbog pogoršane privredne situacije u Kini.

Vapaj srpskog predsednika da bi nam „bila čast“ kada bi kineske željezničke kompanije otvorile fabriku (čega) u Srbiji, nije naišao (ili se bar nije čuo) na potvrdan odgovor kineskog gosta, niti nekog člana iz njegove svite.

Srbija ovog puta nije spomenuta ni kao „odskočna daska“ kineskih kompanija prema evropskom tržištu, što je do sada bio jedan od omiljenih argumenata Beograda u tumačenju srpsko-kineske saradnje.

Razlog je jednostavan: tu ulogu Kina je namenila Mađarskoj iz vrlo pragmatičnog razloga jer je naš severni sused članica EU i sve što Kina proizvede u Mađarskoj ne podleže eventualnim pretnjama uvođenja evropskih kaznenih tarifa na kineske proizvode. Upečatljiv primer su fabrika BYD automobila u Segedinu i fabrika najvećeg svetskog proizvođača litijumskih baterija CATL u Debrecinu.

Čak je i Trgovinski sporazum, ranije sklopljen a sada predstavljen kao temelj buduće zajednice dve države, poslužio samo kao „podgrejana mirođija“ koja je začinila novi susret dvojice „braće“.

To koliko mesečno Kinezi mogu da pojedu borovnica i suvih šljiva, srpska agroindustrije ne može da proizvede za pet godina, pa i nema razloga za neku veliku euforiju. Pri tom ne treba zanemariti činjenicu da će Kina, poštujući Sporazum, izvoziti u Srbiju više belog luka (dotući domaću proizvodnju) nego što će Srbija izvoziti pasulja u Kinu.

U prevelikoj euforiji oko benefita namerno ili iz neznanja prećutkuje se ključna slabost tog Sporazuma – svaka državna zaštita (a Sporazum to jeste) stvara neefikasne i nekonkurentne proizvođače koji ne mogu da opstanu ni na jednom drugom tržištu osim onom privilegovanom. I na kraju, ali nikako beznačajna činjenica je da je taj Sporazum razvučen na dugom štapu – oslobađanje carina za srpske proizvode ne stupa na snagu odmah nego „na parče“ u narednih nekoliko godina.

U razgovorima s kineskim predsednikom domaćin, predsednik Srbije, čini se da se zadovoljio ekonomskim „mrvicama“. Iako je predstavljen kao čudo neviđeno, kineski leteći taksi, mogao bi da se, kao rentakar koristi na EXPO27 za prevoz posetilaca ali to je ipak tanak zalogaj za ambicije Srbije u privrednoj saradnji s Kinom.

Ne treba zaboraviti i da se srpska strana odužila uglednom gostu – obećala je da će „vrlo brzo“ na mestu starog izgorelog biti otvoren novi kineski Tržni centar u novobeogradskom Bloku 70 u kome će se prodavati poznati brendovi a ne, kao do skoro, bofl roba.

I to je, u suštini, sva privredna saradnja utkana u posetu kineskog predsednika Srbiji. Ništa spektakularno. Ali je zato spisak potpisanih sporazuma, izjava i memoranduma impresivan.

Zanimljiv detalj je da većina tih dokumenata zadire u oblasti koje nemaju direktne veze s ekonomijom ali gledano šire, u društveno-političkom smislu, cementiraju „čelično“ prijateljstvo dve zemlje.

Ugovori, memorandumi, sporazumi i pisma o namerama odnose se na: izručenja (kriminalaca, zločinaca, neprijatelja države, političkih protivnika), sudsku pomoć u građanskim i privrednim postupcima, carinska pitanja, radio-televizijsku i online audio-vizuelnu saradnju, razmenu vesti i saradnju između novinskih agencija, sprečavanje i kontrolu ptičijeg gripa, ublažavanje siromaštva posredstvom nauke i tehnologije, saradnju u oblasti informacionih i komunikacionih tehnologija, istraživanje i korišćenje svemirskog prostora u mirnodopske svrhe, saradnju u Međunarodnoj lunarnoj istraživačkoj stanici, sportsku saradnju, saradnju u oblasti kulture, razvoj oblasti ljudskih resursa, pametno obrazovanje i digitalne škole, studiranje na kineskim univerzitetima, saradnju sa medijima predsednika Srbije i Kineske medijske grupe (državna medijska kompanija), saradnju između lista Politika i Kineske medijske grupe, produbljivanje saradnje između RTS i Kineske medijske grupe i saradnju između Ministarstva kulture Srbije i Kineske medijske grupe.

Svi ti dokumenti, a ne Trgovinski sporazum, kamen su temeljac buduće zajednice Kine i Srbije koja je od 8. maja počela da se stvara.

Ključni rezultat posete i najvredniji paket koji kineski predsednik nosi iz Srbije je prerastanje strateškog partnerstva u zajednicu dve države i stvaranje zajedničke budućnosti.

Ta rogobatna formulacija o zajednici dve države neodoljivo podseća na vodviljski pokušaj Slobodana Miloševića da Srbiju, kao rusku guberniju, 90-ih godina prošlog veka priključi savezu Rusije i Belorusije.

Svi potpisani sporazumi, memorandumi i namere mogu se posmatrati kao alatka (i platforma) za homologaciju društveno-političkih sistema ali i vladajućih partija dve države, kao armaturna okosnica nove zajednice i zajednička optika istog (kineskog i srpskog) viđenja sveta.

Ako u tome ima i zrnce istine, onda bi se moglo reći da je na tlu Evrope od 8. maja počeo da se stvara KAOS – Kineska autonomna oblast Srbija. Kini ne treba Srbija kao odskočna daska za evropsko tržište. To je superiorno već Mađarska. Kini treba Srbija kao eksperiment.

Kao njena provincija na evropskom tlu. Kao verna replika kineskog društveno-političkog uređenja u Evropi. Kao Hong Kong na Balkanu. U tom eksperimentu model „jedna zemlja dva sistema“ koji je važio za integraciju Hong Konga u Kinu, pretvara se na primeru Srbije u model „dve zemlje jedan sistem“.

Još jedan detalj ove istorijske posete bode oči i para uši. Najčešće citirana fraza koja je obeležila posetu kineskog predsednika Beogradu bila je „čelično prijateljstvo“ dve države, dva naroda i dvojice, po ličnom nahođenju, doživotnih vođa. Sva retorika predsednika – gosta i domaćina – u javnim izjavama i pisanim dokumentima vezanim za zajedničku budućnost Kine i Srbije odisala je arhaičnim jezikom iz doba Mao Cedunga i Envera Hodže.

To je bilo vreme kad je Albanija bila jedini kineski prozor prema Evropi. Mnogo od te enverhodžinske atmosfere, karakteristične za 60-e godine prošlog veka, moglo se doživeti 8. maja u Beogradu kroz neskrivenu, otužnu servilnost domaćina prema velikom vođi.

Ništa od tog teškog utiska nije mogao da promeni kurtoazni nastup predsednika Srbije, uz „Bože pravde“, na skromnoj svečanosti obeležavanja Dana Evrope u Botaničkoj bašti „Jevremovac“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.