Kako je pored pruge nastala SAO Kina?

Više javno tužilaštvo u Novom Sadu podiglo je pretposlednjeg dana 2024. godine optužnicu protiv trinaest okrivljenih u slučaju pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, kada je život izgubilo 15 osoba. Tužilac opravdano sumnja da su izvršili krivično delo teško delo protiv opšte sigurnosti. Među okrivljenima su bivši ministar, direktori preduzeća, razni odgovorni i glavni projektanti, nadzorni organi, kontrolori, izvestioci.

Na spisku okrivljenih upadljivo nema nijednog stranog državljanina, recimo Kineza, iako je poznato da su kineske kompanije (China Railway International Co. Ltd. i China Communications Construction Ltd) kao izvođači radova direktno uključene i zadužene za modernizaciju i rekonstrukciju železničke pruge od Beograda do Subotice. Među retkima koji su skrenuli pažnju na tu činjenicu je inženjer Zoran Đajić koji je nedavno izjavio: „Čudno je što su odgovorni samo naši. Čudno mi je da ne postoji nijedan Kinez koji je osumnjičen. Verovatno je u ugovoru potpisano da naš sud nije nadležan za Kineze. Po meni je to apsurdno, ali je moguće da u ugovoru stoji klauzula da naši sudovi ne mogu da sude Kinezima“.

Slutnja inženjera Đajića čini se da ima čvrsto utemeljenje u dokumentima, a njegovo čuđenje na tragu je toksičnog fenomena uspostavljene državne centralizovane ekonomije koji je naneo (i može naneti) veliku štetu Srbiji.

Razlog odsustva stranih državljana sa spiska osumnjičenih, za koje inženjer Đajić sugeriše da bi mogli biti odgovorni a da ih štite potpisani ugovori, krije se u međudržavnim odnosima i poslovima Srbije i Kine.

Sve je počelo 20. avgusta 2009. godine u Pekingu. Tad je potpisan međudržavni Sporazum o ekonomskoj i tehničkoj saradnji u oblasti infrastrukture Kine i Srbije. Ubrzo su ga ratifikovali parlamenti obe države.

U Ustavu Srbije, Član 16 piše da su „Potvrđeni međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju. Potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu s Ustavom“.

U Članu 4. Sporazuma iz Pekinga piše: „Aktivnosti potvrđene ovim sporazumom realizovaće se sklapanjem sporazuma, ugovora, programa ili projekata koje će pripremiti nadležni organi i institucije, strana i privredna društva dve zemlje koje treba da sačine plan rada, procedure za korišćenje sredstava i rešavaju druga pitanja od obostranog interesa uz saglasnost državnih organa obeju strana“.

I zaista, u skladu s krovnim Sporazumom iz Pekinga potpisan je 24. novembra 2015. godine u Sudžou Komercijalni ugovor o modernizaciji i rekonstrukciji mađarsko-srpske železničke veze na teritoriji Republike Srbije. Da li je taj Komercijalni ugovor (kao direktan nastavak krovnog Sporazuma) dobio status međunarodnog ugovora i tako postao dokument koji se neposredno primenjuje u Srbiji? Ako jeste, onda je na taj način uspostavljena SAO Kineska krajina u Srbiji.

U Preambuli Komercijalnog ugovora piše da je on sačinjen na osnovu nekoliko dokumenata: (već spomenutog) krovnog Sporazuma iz Pekinga, smernica sa sastanaka šefova vlada NR Kine i zemalja Centralne i Istočne Evrope u Bukureštu, Beogradu, Sudžouu, Rigi i Budimpešti o podsticanju uzajamne saradnje kroz zajedničko sprovođenje i finansiranje projekata u oblasti saobraćajne infrastrukture i Memoranduma o razumevanju o mađarsko-srpskom železničkom projektu između Nacionalne komisije za razvoj i reforme NR Kine, Ministarstva spoljnih poslova i trgovine Mađarske i Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Republike Srbije (potpisan u Beogradu 16.12.2014.). A zatim sledi vrlo neobičan detalj: u Preambuli se kao osnova za potpisivanje Komercijalnog ugovora još navode Projektni zadatak za idejni projekat i izmena Projektnog zadatka za idejni projekat kao i Nacrt idejnog projekta. Neuobičajeno je i nikad do sad nije viđeno da projektni zadatak i nacrt idejnog projekta budu sastavni deo ovakvog Ugovora. Stavljanjem u Preaumbulu oni su postali deo međudržavnog ugovora na šta nedvosmisleno upućuje Član 108: „Za sva pitanja koja nisu predviđena ovim Ugovorom primenjivaće se odgovarajuće odredbe Zakona o planiranju i izgradnji, Zakona o obligacionim odnosima, Zakona o bezbednostii interoperabilnosti železnice i drugih relevantih propisa Republike Srbije“. Drugačije rečeno, sva pitanja predviđena Ugovorom ne podležu srpskim zakonima.

Na ovaj način Kinezi su stekli potpunu zaštitu uz pomoć Vlade Srbije i ozvaničili SAO Kineska krajina oko pruge od Beograda do Subotice.

Komercijalni ugovor nije predvideo nikakav međunarodni konkurs. Nije bilo tendera za izvođača, za podizvođače, za nadzor, za tehničku kontrolu. Sve njih birale su kineske kompanije direktno i bez konkurencije, a onda njihove usluge naplaćivale od budžeta Srbije.

Postoje u Srbiji i drugačija praksa. Na primer Ugovor, kakav je sklopljen sa Kinom, nije sklopljen sa Evropskom unijom koja je finansijer rekonstrukcije i modernizacije pruge od Beograda do Niša. Između ostalog, Ugovor sa EU nema status međudržavnog ugovora.

Kad se radi o ovako velikim infrastrukturnim poslovima neminovno je pitanje ko kontroliše Ugovor s kineskim kompanijama. Izgleda – niko. Po srpskom Ustavu to bi trebalo da radi Skupština, odnosno njen Odbor za prostorno planiranje, saobraćaj i telekomunikacije. Taj Odbor je 24. jula 2024. usvojio izveštaj o radu Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture gde se taksativno navode svi zakoni, ugovori i rokovi za završetak pruge. Znači li to da je Odbor oslobodio Vladu, Ministarstvo, Infrastrukturu železnice i kineske izvođače bilo kakve odgovornosti?

Za Srbiju može biti problem što slične „kineske“ međudržavne ugovore ima i sa Francuskom, Mađarskom, Rusijom, Turskom, Egiptom i Ujedinjenim Arapskim Emiratima.

Je li posle tragedije u Novom Sadu legitiman strah što se Beogradski metro gradi u sličnom sistemskom okruženju kao pruga od Beograda do Subotice?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.