Kako zaustaviti huligane

Utakmica Čukarički-Partizan prekinuta je zbog nereda koji su izazvali navijači, pa je tribina ispražnjena… Odmah na početku utakmice Partizan-Crvena zvezda izbila je tuča u kojoj je povređeno 20-ak navijača.

Posle ovakvih vesti, ko je se ne bi setio. I deset godina posle smrti i 45 godina od prve izborne pobede još je „živa“ i prisutna više nego što bi očekivala.
Margaret Tačer.

Političarka koja je preoblikovala britansko društvo kao retko koji političar u 20. veku.

Pre neki dan bila je desetogodišnjica smrti „čelične ledi“. Ostala je upamćena po efikasnom izlečenju Ujedinjenog kraljevstva od tri vrste huligana – administrativnih, sindikalnih i navijačkih. Za nju i njenu vladu fudbalski navijači bili su jednako velika pretnja koliko i sindikalisti u štrajku ili država na tržištu. S te tri dobijene bitke zauvek je promenila britansko društvo i ekonomiju.

Najveće uspehe imala je u ekonomiji – slobodno tržište, deregulacija, smanjenja javnog sektora, finansijska disciplina (finansijsku nesolidnost rešavala je zatvaranjem preduzeća), čvrsta kontrola javne potrošnje, smanjenje poreza i privatizacija. Klasični liberal. Privatizacija je bila njeno ubojito oruđe kojim je dotukla korozivne i koruptivne efekte socijalizma.

„Problem sa socijalizmom je što mu vrlo brzo ponestane tuđih para“, često je govorila. Cilj njene privatizacije bio je da smanji moć države, na čemu joj je 27. februara 1981. godine nazdravio američki predsednik Ronald Regan: „Kuda god čovek pogleda ovih dana, kult države umire.“ (Danas je, nažalost, obrnuto). Čak i nenaklonjeni mediji smatrali su je „dobrom vilom“ koja je Ostrvo osposobila za novo doba.

Državu je smatrala najvećim huliganom i na nju se obrušila svim raspoloživim znanjem (i Miltona Fridmana) i javnim politikama, ali se s istim žarom obračunala i sa ostala dva huligana koji su tih godina harali Velikom Britanijom – fudbalskim navijačima i radničkim sindikatima.

Kada je postala prva britanska premijerka (maj 1979), suočila se s državom zaglibljenom u ekonomskoj recesiji. Preduzeća su propadala, inflacija i nezaposlenost su rasli a sindikati su stalno štrajkovali tražeći veće plate i ohrabrivali radnike da „rade da bi vladali“.

Moć sindikata ometala je tržišta i podsticala inflaciju pa je morala da se obuzda kako bi se osnažila privreda. Da bi izbegla sudbinu partijskog kolege Edvarda Hita (čiju su vladu početkom 70-ih sindikati srušili štrajkovima), Tačer se odlučila da ukroti militantne radničke organizacije u rudarskoj industriji setom zakona koji su, između ostalog, ograničili pravo na piketiranje (protest drugih sindikata pred firmom koja posluje sa onom u kojoj radnici štrajkuju).

Prilika za obračun ukazala se 12. 3. 1984. pošto je Nacionalni odbor za ugalj objavio plan smanjenja proizvodnje i zatvaranja nekih rudnika da bi izbegao gubitak od 340 miliona funti. Nacionalna unija rudara (NUM) odbacila je plan a njen lider Artur Skardžil, militantni sindikalista i socijalista, pozvao je na nacionalni štrajk.

Taktika Unije bila je da izazove nestašicu energije i obori Vladu, a strategija je bila da se zaustavi privatizacija državne privrede. Taktika Margaret Tačer bila je da obezbedi velike zalihe uglja (uspela), spreči da štrajk postane nacionalni (uspela) i onemogući pikete da napadaju rudare koji rade (uspela) a strategija da oduzme moć sindikatima.

U štrajku je izgubljeno 26 miliona radnih dana, što ga čini najvećim od generalnog štrajka 1926. godine. Nasilni sukobi rudara i policije obeležili su štrajk koji je trajao godinu dana i koji je bio najnasilniji industrijski spor u Britaniji 20. veka. U čuvenoj „Bici kod Orgriva“ (koksara) sukobilo se 5.000 rudara i isto toliko policajaca a povređen je 51 rudar i 72 policajca.

Štrajkači su naročito bili nasilni prema kolegama koji nisu podržali obustavu rada – uništavali su njihovu imovinu, napadali porodice, palili kamione koji su prevozili ugalj i ubili taksistu koji je vozio rudara na posao. Skardžil je odbio da osudi nasilje, ali je 3. 3. 1985. potpisao kapitulaciju. Nije bilo kompromisa, niti je Margaret Tačer napravila i jedan ustupak. Poraz sindikata potpuno je umanjio njihovu glavnu snagu – broj članova se brzo prepolovio i od tog poraza nikad se nisu oporavili.

Drugi veliki obračun Margaret Tačer imala je sa huliganima na fudbalskim stadionima. Posle serije katastrofalnih događaja (Brisel 1985, Bredford 1986, Šefild 1989) Vlada je donela Zakon o navijačima.

Tačer je bila svesna da su huligani sociokulturni problem (ne samo fudbalski) i da je treba snažno razdrmati društvo kako bi se rešio pa je angažovala ceo društveni i državni aparat.

Zakon je bio usmeren na iskorenjivanje navijačkog huliganstva, ali je istovremeno postojao i plan za modernizaciju stadiona. Uvedena je obavezna identifikacija svakog navijača koji prisustvuje utakmicama (slika, ime, otisak prsta, adresa), zabranjen unos alkohola, noževa, vatrometa, raketa, dimnih bombi, truba i zastava, rasističko skandiranje, bacanje novčića i flaša, ulazak na teren, uvredljivo ponašanje prema igračima i dozvoljeno da se nekim huliganima doživotno zabrani ulaz na stadione.

Svi klubovi modernizovali su stadione, sva mesta bila su za sedenje a sve ulaznice numerisane. S obzirom na troškove modernizovanja stadiona, Vlada je klubovima odobravala kredite. Formirano je nacionalno udruženje službenika za bezbednost fudbala. Pre početka svake sezone klubovi s policijom planiraju kalendar utakmica.

Za bezbednost na stadionu odgovorna je uprava kluba. Uloga policije je da sprečava kriminal i održava javni red. Ali, obe strane moraju blisko da sarađuju kako bi se fudbal nesmetano igrao. Obaveza kluba je da plati troškove policajaca koji su raspoređeni na stadionu prema sporazumu o posebnim uslugama.

U tri mandata – tri dobijena rata protiv huligana na tržištima, na ulicama i na stadionima. Tako su stvoreni uslovi da se Velika Britanija kao moderna država pripremi za novo doba.

Vrline Margaret Tačer nadmašile su njene mane. U istraživanju 100 najvećih Britanaca (BBC, 2002) bila je najviše rangirana među živim osobama, a londonski Tajm svrstao je (1999) među 100 najvažnijih ljudi 20. veka.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.