Kamufliranje zlodela u EPS-u

Devet godina prošlo je od kad je Vlada Srbije odlučila da se državno preduzeće Elektroprivreda Srbije transformiše u akcionarsko društvo (AD). Devet godina porađala se ta odluka i konačno pojavila se „babica“ koja je donela na svet novo čedo – EPS zatvoreno akcionarsko društvo. Pre neki dan Nadzorni odbor starog, državnog, EPS-a obznanio je da se rodio „novi EPS“.

Iako je, pre porođaja bilo izvesnih sumnji u identitet i karakterne osobine novorođenčeta, ipak su njegovo rođenje svi dočekali srećni i zadovoljni. I roditelj, i babica, i sindikati i dekani, i bivši studenti, i doktorandi, i nevladin sektor i mediji. Svima je pao kamen sa srca jer je – sve ostalo isto. Samo se sada drugačije zove: bivše javno preduzeće u 100 odsto vlasništvu države sada se zove zatvoreno akcionarsko društvo u 100 odsto vlasništvu države. I baviće se istim poslom kao i do sada – proizvodi i prodaje struju.

„Sto babica, kilavo dete“, daj bože da ne bude tako. Nisu, međutim, velike šanse da će ovako zamišljen EPS za života zatvorenog AD biti uspešna kompanija i regionalni gigant.

Da bi se planirala bilo kakva (pa i svetla) budućnost, mora se osvetliti prošlost i odgovoriti zašto je vlasnik tako dugo odlagao transformaciju EPS-a. I zašto se baš odlučio za model zatvorenog a ne otvorenog AD?

Što se tiče prošlosti, nju je efektno opisao predsednik Fiskalnog saveta profesor Pavle Petrović, na Kopaonik biznis forumu: „EPS-ova proizvodnja urušena je dugogodišnjim lošim upravljanjem – naročito u poslednjih nekoliko godina pred krizu. Proizvodnja je u 2022. godine bila manja u odnosu na 2013. (kad je EPS imao najveću proizvodnju) za oko 15 odsto“. Loše upravljanje – to je karakterna osobina EPS-a od kad je za generalnog direktora postavljen vlasnik obrenovačke pečenjare. Nema drastičnijeg primera, osim iz vremena Miloševićevog režima, da je neko preduzeće tako temeljno uništeno kao EPS u vreme direktorovanja „malog preduzetnika“ iz Obrenovca.

A zašto se nije žurilo s transformacijom, objasnila je bivša ministarka energetike Zorana Mihajlović, tvrdeći da je „EPS bez znanja, bez struke, bez kapaciteta bio okovan SNS lobistima, tajkunima i podvodačima“. Dakle, odugovlačilo se da bi se pljačkao i isisavao kapital. Bivša ministarka nije navela imena, ali nije ni važno, svi znamo ko su oni koji su kidnapovali EPS.

Panika režima zbog poslovne havarije EPS-a i pritisak međunarodnih partnera (EU, Svetska banka, MMF, EBRD) da se reformiše energetski sektor bili su razlozi da vlast najzad sprovede devet godina staru odluku i prevede EPS u akcionarsko društvo. Izbor modela zatvorenog AD sugeriše da se vlast poslužila kozmetikom da bi prevarila strane partnere i domaću javnost i nastavila da drži EPS u rukama „SNS lobista, tajkuna i podvodača“. Motiv je jednostavan: u narednih 10 godina u EPS treba investirati najmanje 10 milijardi evra.

„Ko će u EPS-u da pravi i kontroliše projekte? Koje firme će izvoditi radove a da nema spornih tendera, parazitskih preduzeća, korupcija“, pita se profesor Petrović. Odgovor je: sve će to da radi vlast u ime države kao 100-procentnog vlasnika. A da je, kojim slučajem, predložen model otvorenog akcionarskog društva, EPS bi bio pod posebnim nadzorom Komisije za hartije od vrednosti i imao obavezu kontinuiranog izveštavanja javnosti o svim poslovnim događajima, finansijskim izveštajima i investicijama. Dakle, EPS ne bi mogli da pljačkaju „SNS lobisti, tajkuni i podvodači“.

Obavljena transformacija je podvala kao i sve što se radi godinama s tim preduzećem. Kad god je trebalo krenuti u reforme, EPS je povećavao cenu struje, prestajao da bude gubitaš i poturao argument da se ne žuri s transformacijom jer je „uspešno preduzeće“. Profesor Petrović pitao se na Kopaoniku „da li će se istorija ponoviti“? Potvrdan odgovor stigao je istog dana – v.d. generalnog direktora EPS-a Miroslav Tomašević izjavio je da „EPS jeste bio u krizi, ali već od poslednjeg kvartala 2022. posluje pozitivno“. Dakle, ništa od reformi, dovoljno je napraviti zatvoreno AD.

Čak i ta podvala vlasti s minimalnom transformacijom za 38 članova Naučnog saveta EPS-a (od 67 ukupno) bila je kolosalna opasnost „po državu, privredu i naciju“. Uvaženi dekani svih tehničkih fakulteta, direktori instituta i zaposleni u EPS s naučnim zvanjima tražili su da Vlada odustane od pretvaranja EPS-a u zatvoreno akcionarsko društvo.

Dirljiva je briga naučnika. Ali ona ne može da sakrije pitanje gde su bili kad je šest godina u kontinuitetu vlast uništavala EPS. Zar njihova profesionalna (i moralna) obaveza nije bila da kao stručnjaci za energetiku istupe i kritički progovore o katastrofalnom upravljanju kompanijom od nacionalnog interesa i suprotstave se njenom devastiranju. I da kao stručnjaci u svojoj branši, autoritativno i ultimativno (a sve u skladu s interesima države i nacije) predlože vlasniku EPS-a modele spasavanja kompanije.

Ne, svi ti uvaženi elitni stručnjaci do sada su ćutali i nemo posmatrali agoniju EPS-a. A postali su glasni kad je na dnevni red došla ekonomska tema za koju nisu kompetentni – transformacija EPS-a iz državnog preduzeća u akcionarsko društvo. Zar to nije tema za ekonomsku struku i nauku?

Ćutanje elite tehničke inteligencije o uništavanju EPS-a ne opravdava ni to što tada nisu bili formalno okupljeni u Naučnom savetu. Mogli su da se oglase kao pojedinci s nesumnjivim naučnim integritetom i brane javni interes ukazujući da se EPS-om dugo godina loše upravlja.

Mogli su, ali nisu. Pa su postali saučesnici u kamufliranju zlodela.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.