Klasno pitanje u eri digitalnog radnika

S vremena na vreme Srbijom blesne ideja o još jednom mogućem načinu humanizacije rada – skraćenju radnog vremena na četiri dana u nedelji. Kad god u Japanu ili Nemačkoj počne da se razgovara o uvođenju četvorodnevne radne nedelje i u Srbiji se, prvo, to proglasi kao gotova stvar u tim državama (iako te zemlje samo eksperimentišu s idejom) a onda po onoj narodnoj „vid’la žaba da se konji kuju pa i ona digla nogu“, pojave se žustri zagovornici primene te ideje i kod nas. Srećom, takvih nema mnogo a i oni koji su tu ideju gorljivo zagovarali, delimično su se opametili pa sad smatraju da je takva praksa u našoj zemlji nerealna.

Da, treba biti realan ali do kraja. Četvorodnevna radna nedelja u Srbiji nije moguća ne zato što to se tome protive klasni neprijatelji (poslodavci-eksploatatori radničke klase) i zato što žestoko lobiraju kod vlasti da se ona ne uvede. U eventualnom uvođenju kraće radne nedelje nije u srži klasni odnos nego pragmatični ekonomski interes koji privredi treba da obezbedi šansu da se iskaže na globalnom tržištu. O tom interesu, na primer, i Nemačka strogo vodi računa pa za sada samo eksperimentiše s kraćom radnom nedeljom u pojedinim kompanijama da bi joj se ta „humanistička“ novotarija ne bi obila o glavu.

Na konkurs za testiranje s četvorodnevnom radnom nedeljom prijavljuju se samo firme koje procenjuju da im odgovara takav koncept, a rezultati se nikako ne mogu smatrati reprezentativnim za celokupnu privredu. Inače, kakvi su trenutno odnosi snaga na tržištu, moglo bi se s visokom dozom izvesnosti tipovati da se Nemačka neće olako zaletati u uvođenje kraće radne nedelje.

Razlog je jednostavan – nemačka privreda na domaćem terenu gubi tržišnu trku sa privredom jednog velikog globalnog konkurenta, Kine. Naravno, nije samo radno vreme odlučujući faktor konkurentnosti privreda (značajni su i produktivnost i inovacije). Ali ne može se odbaciti činjenica da na kompetitivnost nemačke privrede utiču ukupni efekti rada nastali na razlici između kineske radne nedelje koja traje 48 sati i nemačke radne nedelje koja traje 40 radnih sati.

Da bi, na primer, zaštitila domaću autoindustriju od nadirućih jeftinijih kineskih električnih automobila, Nemačka (zajedno s Evropskom unijom) razmatra uvođenje uvoznih administrativnih mera. Jedan radni dan duže u nedelji nije ključni razlog jeftinijih kineskih automobila (moguće je da tome doprinose i državne subvencije), ali jeste argument da se u Nemačkoj ne žuri s uvođenjem četvorodnevne radne nedelje.

Za srpske zagovornike kraće radne nedelje i ta činjenica morala bi da bude relevantan parametar, a ne samo podatak da, eto čak i razvijena, Nemačka „uvodi“ četvoronedeljni režim radnog vremena (što nije tačno).

Na sličan način, kao Nemačka, morala bi da razmišlja i Srbija koja takođe ima 40 radnih sati nedeljno. Insistiranje na humanizaciji radnih uslova moglo bi ličiti i na zaletanje „grlom u jagode“ ako se ne sagledaju širi uticaji takve mere na domaću ekonomiju i na njeno mesto u svetskoj podeli rada.

Za razliku od Nemačke, srpska privreda nema toliko takmičarskih problema s kineskom privredom (s kojom ne može ni da se poredi), ali bi morala budno da prati privrede nekih drugih država, potencijalnih konkurenata. Previše je pretenciozno da se Srbija ugleda na daleko razvijenije države od nje koje eksperimentišu sa skraćivanjem radne nedelje (Belgija, Nemačka, Japan). Primerenijim se čini poređenje s privredama Indije, Bangladeša i Vijetnama (u kojima se radi 48 sati nedeljno), Južne Koreje (52 sata nedeljno, a do 2018. godine bilo je 68 sati), Turske (45 sati nedeljno)…

Privrede tih država za dan ili dan i po dužeg radnog vremena nesporno proizvedu više roba, koje često znače i nižu cenu na tržištu s kojima Srbija nema šanse da se nadmeće. Za toliku razliku u satima u korist spomenutih zemalja Srbija bi morala da bar za trećinu poveća produktivnost po radniku.

Uz više sati provedenih na radnom mestu (i uz veću produktivnost i inovativnost) sve vrste roba – od belog luka do televizora i automobila – iz ovih država biće konkurentnije na bilo kojem tržištu u svetu od srpskih proizvoda, uključujući i naše domaće tržište. Srpska privreda je i dalje zastarela, tehnologije se sporo i teško obnavljaju jer nedostaju investicije pa je i to razlog njene niske konkurentnosti.

Em malo radimo (u smislu dužine radnog vremena), em smo niskoproduktivni, em nismo prepoznatljivi po inovativnim proizvodima. To nije dobitna kombinacija za takmičenje na svetskom tržištu. Najveći deo onoga što se proizvodi u Srbiji uglavnom je iz oblast tradicionalne industrije i sektora prirodnih resursa. I ko nam je onda kriv što smo slabo konkurentni u globalnim razmerama.

Česte domaće debate o dužini radne nedelje opterećuje još jedna ne beznačajna činjenica. U vidokrug branilaca lika i dela tradicionalne radničke klase koja treba četiri dana da radi a tri da se odmara još nisu ušli pojmovi digitalni čovek (ne misli se na robota, već na radnika osposobljenog za digitalne veštine) i veštačka inteligencija. Bez obzira na polemiku koja se vodi o pozitivnom ili negativnom uticaju, postoji visoka saglasnost da veštačka inteligencija dramatično podiže produktivnost (pa time i konkurentnost) kompanija koje je koriste.

Šta to znači za tradicionalnu radnu snagu, za klasičnog industrijskog radnika ? Šta to znači za humanizovanu ideju skraćivanja radne nedelje? To su samo neka od pitanja koja traže odgovore ali ne u jednostrano izvikanoj reformi sistema radne nedelje.

Ne treba zaboraviti na još jednu činjenicu. Kad bi, recimo, sada u Srbiji bila uvedena kraća radna nedelja to bi automatski značilo povećanje sive ekonomije. Jednostavno, ljudi koji rade četiri dana u nedelji imali bi mogućnost da (bar još) dva dana rade „na crno“ i tako uvećaju porodični budžet.

I to im niko ne može zameriti. Ali, s druge strane takav radnik imao bi smanjen radni kapacitet za redovan četvorodnevni posao u firmi gde je zaposlen. Dakle, poslodavac bi imao radnika sa smanjenim radnim efektom i manjim prihodom od četvorodnevne proizvodnje. A da ne govorimo o državi koja bi trpela jer siva ekonomija smanjuje punjenje državnog budžeta.

Četvorodnevna radna nedelja je milozvučna ponuda, ali nije preporučljiva za Srbiju (moguće je da će do sličnog zaključka doći i Nemačka). Zato treba biti oprezan u obećanjima. Svedoci smo svakodnevnih i dramatičnih promena u ekonomiji i ekonomskim odnosima pa stare klasne fraze postaju nerazumljive i teško primenjive u novonastajućim okolnostima.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.