Krediti iz „bolje prošlosti“

Najčešće se u tom narativu koriste stereotipi, tipa „nezasite banke“ i „jadni klijenti“ da bi se, valjda, odgovornost svalila na one koji pozajmljuju novac i abolirali oni koji zajme pare. Banke su odavno postale dežurni krivac i najlakše je njih zapljunuti.

Ustalilo se „pravilo“ da je klijent uvek u pravu i da uvek može da pozove u pomoć medije i javnost da ga brane od „halapljivih bankara“. Kao najčešći, a potpuno irelevantan argument poteže se (milionska u evrima) zarada banaka. A obično se zapostavlja činjenica da banka mora da čuva vrednost kapitala kojim raspolaže i koji je nekome pozajmila. U suprotnom će propasti.

Krediti se doživljavaju i kao neki nepotreban teret na leđima građana, izazvan spoljnom neželjenom prisilom koja opterećuje lične/porodične finansije mnogih ljudi. U olakoj generalizaciji polazi se od pretpostavke da skuplje kredite teško podnose svi koji su se zadužili.

Nonšalantno se prelazi preko činjenice da odgovor na pitanje koliko je kome teško sa skupljim kreditima zavisi od onoga kome se postavlja pitanje. Jer, onaj čija su mesečna primanja 2.500-3.000 evra misli da je poskupljenje kredita prirodna posledica inflacije i nije mu problem da plati veću cenu za pozajmljeni novac. A za onog ko ima 500 evra svako poskupljenje kredita je veliko i nije ni čudno što se pita šta mu je uopšte trebalo da uzima zajam.

Odnos prosečnog građanina ali i šire javnosti prema kreditima još je uveliko opterećen nasleđem prošlosti kad su banke, dekretom države i Partije, bile (finansijski) servis građana i privrede i kad je inflacija služila klijentima da se na sistemski (legalan) način oslobode duga.

Većina građana koji odlaze u banku da zajme novac teško prihvataju da banke nisu besplatan servis, da je uzimanje kredita postupak u kome učestvuju dve strane i da je odgovornost ravnomerna. To je privatni odnos zajmodavca i zajmoprimca, strogo propisan od strane regulatora. Koja god strana se ogluši o propise, dužna je da drugoj strani izmiri štetu nastalu nepoštovanjem ugovora.

Banka računa da je klijent došao pripremljen i edukovan da uzme kredit. Nije problem ni banke, ni društva a kamoli politike ako je klijent došao na šalter samo s dobrom voljom da se zaduži a nespreman da ispuni uslove za dobijanje kredita.

U toj fazi potencijalni klijent ne obaveštava javnost (medije) da je nameran uzeti kredit. On, s pravom, misli da je to njegova privatna stvar. Zašto bi onda njegov kredit, s čijim se uslovima saglasio, postao društveni problem kad počne da ga vraća?

Pitanje „kako preživeti skuplje kredite“ implicira da su mnogi klijenti ušli u uzimanje zajma bez analize vlastite kreditne sposobnosti. U toj analizi nema mesta za argumente tipa „neću više da budem podstanar“ ili „mrtav sam umoran, moram na odmor“. I godišnji odmor, i novi automobil i stan u vlasništvu – sve su to ulaganja u koja se ne ulazi samo dobrom voljom, lepim željama i grlom u jagode.

Zaduživanje je ozbiljan posao koji traži analize lične (ili porodične) kreditne sposobnosti na srednji i dugi rok. Analiza bi morala da sadrži predviđanje sigurnosti zarade i posla (recimo, kolika je opasnost gubljenja radnog mesta), zapošljavanje novog člana porodice (dodatni prihod), makroekonomska kretanja u državi i svetskoj ekonomiji, s posebnim osvrtom na inflaciju i stanje bankarskog sektora (kretanje euribora i otpornost na krizu).

Nikako nije dovoljna provera kreditne sposobnosti koju radi Kreditni biro, ta institucija samo posmatra trenutno stanje finansijskih mogućnosti klijenta a ne vodi mnogo računa o perspektivi. Taj deo budućeg ličnog (ili porodičnog) priliva novca morao bi da bude ključna stavka u odluci o uzimanju kredita. Ko nije siguran da je sagledao sve te aspekte, bolje je da ne uzima kredit.

A ako se ipak odluči da zajmi pare (i prođe Kreditni biro), to je onda njegov rizik koji nema nikakve veze s odgovornošću banke koja je pozajmila novac. Ako je onaj ko uzima kredit loše proračunao parametre pa je posle izvesnog vremena shvatio da ne može da vraća kredit, logično je da banka upotrebi instrumente osiguranja ili prinudnu naplatu.

Ono što se nikako ne preporučuje u analizi je ideja da je moguće prevariti banku. Oni koji su u to verovali, završili su u nekom od udruženja građana za zaštitu od „halapljivih banaka“, tražeći pravdu od javnosti i države za svoje neznanje ili va bank ponašanje.

Šansa za prevaru ostala nam je u kolektivnom sećanju na „bolju prošlost“ u kojoj je to bilo moguće, ali ne kao lična domišljatost pojedinca nego kao sistemsko pravilo.

Bio sam deo te sistemske prevare, ali ne zato što sam je izmislio nego zato što je to omogućio društveno-ekonomski sistem, mimo mojih želja i sposobnosti. Početkom 1983. godine bez ikakve analize rekli smo „nećemo više da budemo podstanari, kupujemo stan na kredit“.

Aplicirao sam kod Jugoslovenske izvozne i kreditne banke (JIK banka) i dobio 1,7 miliona ondašnjih dinara kredita na 20 godina s fiksnom kamatom. S dve plate relativno lako smo otplaćivali rate. A onda nas je dodatno „sistem pogledao“, zemlju je zahvatila ekonomska kriza, inflacija je galopirala i rata kredita bila je sve bezvrednija.

Pošto je banka bila „servis građana“ a kapital društveni (svačiji i ničiji), nije postojala klauzula o revalorizaciji vrednosti kredita i usklađivanju kamate. Zato se posle četiri godine otplate ukupna suma kredita za vraćanje izjednačila se mojom mesečnom platom. Oberučke sam prihvatio poziv banke da joj s jednom zaradom otplatim preostali dug.

Šta je pouka iz ove „bolje prošlosti“?

JIK banka je propala jer nije brinula o kapitalu. Nije jedina, propale su sve banke. Niko u bankama nije bio kriv jer je sistem omogućio takvu praksu. Zato je socijalizam i propao.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.