Krik usamljenog tajkuna i beskrajna ignorancija javnosti

Zvona i praporci pravili su toliku buku pred decembarske izbore (a i posle njih) da je nezapaženo prošla poruka kojom je želeo da ”začini” Povelju koju je dobio od Saveza ekonomista Srbije (za izuzetan doprinos u oblasti poslovne ekonomije i menadžmenta) i pokuša da otrezni i osvesti javnost.

Neće biti lako otrezniti javnost.

I laureat je toga svestan. O tome svedoči njegovo minuciozno seciranje javnog prostora u govoru kojim se zahvalio na priznanju: ”LJudi od biznisa jedna su od najpotcenjenijih grupa u našoj istoriji, a to važi i danas… Na ovim prostorima stvorena je kultura u kojoj se ne ceni preduzetništvo… Stvarati materijalne vrednosti nešto je nečasno, a vrlina je kad si siromašan…

LJudi, naša deca i omladina ne razumeju da je privreda ta koja finansira javnu potrošnju i sve druge oblasti društvenog života. Naša javnost ne zna, ili ne može da prihvati da poslovni ljudi stvaraju dodanu vrednost iz koje se finansiraju nauka, kultura i umetnost. Naravno i obrazovanje, socijalna zaštita, zdravstvo i sve druge vitalne službe”.

A onda sledi lament: ”Rezultat ovakvog pristupa je da ne čuvamo sećanje ni na jednog poslovnog čoveka. Niko od velikih trgovaca, industrijalaca i preduzetnika nije bitan da bi ga zabeležila istorija, odnosno da bi ga pamtili ljudi. Naravno da se sećamo važnih ljudi iz sveta nauke, kulture i sporta. Obeležavamo dan kada su rođeni ili dan kada su umrli. Imamo li neki dan u vezi sa velikim privrednim stvaraocima, koji su gradili ovu zemlju, a koji se obeležava?”

I za kraj apel kolegama: ”Dajte da više govorimo o tome šta je zaista biznis, zašto je on važan za napredak društva”.

Malo ko ga je čuo.

Da su ove reči prvog Srbina čija kompanija vredi više od tri milijarde evra široko publikovane i da su doprle do većine radnih ljudi i građana, a naročito mladih, u Srbiji možda bi i imale efekta a zemlja priliku da se brže izvuče ”iz bunara”. Neko bi se zamislio. Ovako, ostaće samo krik usamljenog tajkuna i beskrajna ignorancija javnosti.

Ipak, podrška i razumevanje stigli su s drugog kraja sveta. Vredno je čuti mišljenje jednog od viđenijih američkih ekonomista Majkla Strejna u kome se obrušio na javno batinanje poslovnih ljudi koji se doživljavaju kao ”promašaj politike” (dakle, nešto što bi obavezno trebalo satreti i zatrti).

I Strejn misli da hajka na biznismene šalje strašno lošu poruku da je uspeh prljava reč, što bi moglo navesti mlade ljude da smanje svoje težnje, ulože manje truda i postanu manje tolerantni prema riziku. Strejn smatra da su preduzetništvo i naporan rad primarni put do vrednih kompanija i ličnog bogatstva.

Ovaj ekonomista demantuje ostrašćenu javnost – poslovni ljudi stvaraju ogromnu vrednost za društvo ne samo za sebe. Kao argument za tu tvrdnju citira nobelovca Vilijama D. Nordhausa koji je otkrio da oko 2,2 odsto društvenog prinosa od tehnološkog napretka pripada biznismenima-inovatorima a sve ostale pogodnosti pripadaju potrošačima.

Ako, dakle, osnivač Amazona Džef Bezos vredi 170 milijardi dolara, onda je on (ekstrapolirajući Nordhausov nalaz) stvorio više od osam biliona dolara (iznad jedne trećine godišnjeg BDP-a SAD) vrednosti za društvo. Strejn tvrdi da su, osim Bezosa, i drugi najbogatiji biznismeni – Bil Gejts, Lari Pejdž, Lari Elison, Ilon Mask, Voren Bafet – postigli uspeh vlastitim radom.

Tvrdi da nijedan od njih nije ”politički promašaj“ i predlaže: ”Umesto da želimo da ne postoje, trebalo bi da budemo oduševljeni što postoje. Vrednost koju su stvorili za milione ljudi prevazilazi njihovu neto vrednost… Deca bi trebalo da vide karijere ovih ljudi kao vredne oponašanja, da podstiču njihovu maštu i podstiču njihove težnje”.

Zašto se u Srbiji bojimo da kažemo da su domaći uspešni biznismeni (recimo Stanko Popović, Nebojša Šaranović, LJubiša Krstajić, Dušan Mojsilović, Nebojša Iković, braća Lazarević) to postali zahvaljujući napornom radu, a ne porodičnom nasleđu.

(Ah, da. Da neki ne pomisli da sam zaboravio da spomenem ime onog laureata s početka teksta. Nisam zaboravio, ostavio sam im da pogađaju. Za one koji nisu obavešteni, zove se Miroslav Mišković).

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.