Ksenofobija, poslednja odbrana

A kad je većinski vlasnik crnogorski biznismen Dragan Bokan otkupio deo akcija i sveo učešće EBRD na 15,7 odsto, Foli nije više morao da sedi u upravljačkoj strukturi kompanije.

Bokan je, međutim, po svaki cenu želeo da zadrži iskusnog stručnjaka koji je značajno doprineo da Voli postane tržišni lider pa mu je odmah ponudio da ostane u UO i pređe na njegov (kompanijski) platni spisak.

„Takav stručnjak mnogo znači za mene i moju kompaniju“, rekao mi je Bokan u jednom razgovoru.

Pre neki dan za predsednika Nadzornog odbora srpske državne elektroenergetske kompanije EPS izabran je Oluf Ulset. NJegova biografija je impresivna. Upravljao je brojnim norveškim kompanijama i organizacijama iz energetskog sektora, bio jedan od ključnih ljudi koji su osmislili i sproveli transformaciju načina za uspešno upravljanje norveške vlade državnim energetskim preduzećem Statkraft, bio je i potpredsednik te kompanije koja je najveći evropski proizvođač zelene energije i priznati je konsultant za zelenu tranziciju i obnovljive izvore energije.

Još dva Norvežanina – Per Sanderud i Holder Baken – izabrani su za članove Nadzornog odbora EPS. A onda je krenula hajka: „Domaća struka podržava stav bivšeg direktora Elektroprivrede Srbije da tom preduzeću nisu potrebni stranci u sastavu Nadzornog odbora…

Glavna kritika srpske struke na račun norveških kadrova je ta da su oni potpuno neupućeni u način funkcionisanja EPS koji najveće količine struje dobija iz termoelektrana na ugalj što u Norveškoj nije slučaj. Shodno tome, naši eksperti smatraju da Norvežani nemaju ni znanje i iskustva da bi se na bilo koji način pitali o načinu upravljanja preduzećem poput EPS.“

Dakle, Norvežani su potpuno neupućene i neiskusne neznalice.

Ovako zvuči provincijalna pretencioznost. A kako bi zvučao pokušaj u obrnutom slučaju – da neka država ili kompanija u Evropi, Africi i Aziji uzme „srpsku struku“ da joj vodi energetsku tranziciju? Znam samo jednog iz struke koji odgovara tom opisu. Uostalom, hajde da podstaknemo beogradsku akademsku zajednicu da se pošteno priseti šta je unazad nekoliko godina javno šuškala o „domaćoj struci“ koja upravlja EPS-om.

Ne bih, međutim, rekao da je u pitanju samo provincijalna pretencioznost. Čini mi se da Norvežani najviše smetaju kao eksperti za energetsku tranziciju. Baš za ono što treba EPS i Srbiji. (Nije zanemarljivo pitanje da li će im vlast u Beogradu dozvoliti da do kraja sprovedu tranziciju.) U tom konteksu Norvežani ne smetaju „srpskoj struci“, nego osvedočenim lobistima koji favorizuju dugoročno korišćenje uglja u proizvodnji električne energije. To je dobro umrežena lobistička grupa političara, sindikalista, kooperanata, dobavljača, univerzitetskih profesora, konsultanata, medija, kriminalnih kartela koja decenijama izvlači rente i brani interese.

Norvežani u Nadzornom odboru postaju remetilački faktor uspostavljene ravnoteže lobističkih interesa. I kad lobistima ponestane smisleni argument, koriste poslednji, eksplozivni – ksenofobiju. Dakle, nije samo da su ti novi članovi Nadzornog odbora neupućene i neiskusne neznalice nego su – stranci, Norvežani. Tako se ksenofobija, zahvaljujući lobistima uglja, seli iz politike u ekonomiju.

Nesumnjivo je da bi javni međunarodni konkurs za članove Nadzornog odbora EPS bio srećnije rešenje. Takav model ostavio bi bolji utisak u domaćoj javnosti, što ne znači da bi se javili bolji kandidati. Ali je sigurno da bi ponuda bila veća i postupak transparentniji. Javilo bi se mnogo više stručnjaka s međunarodnim iskustvo, od Singapura i Nemačke do Norveške i Amerike. Transparentnost, koja podrazumeva i podatke o zaradama ostavila bi u javnosti utisak izraženije odgovornosti srpskih vlasti.

Tezu da ksenofobiju generišu lobiji uglja moguće je testirati na primeru drugog, takođe državnog (u većinskom državnom vlasništva) preduzeća, u Er Srbiji. Posle australijskog Srbina Daneta Kondića, za generalnog direktora postavljen je Dankan Nejsmit, a kad je on otišao, doveden je njegov ortak iz Alitalije Jirži Marek. Eto primera stranca kome „domaća struka“ čak previše ni ne zamera neuspešno upravljanje kompanijom. Naravno, to što Er Srbija nema sreće sa strancima koji vode kompaniju ne znači da problem treba generalizovati i po svaku cenu odbacivati strance u rukovodećim strukturama državnih kompanija.

Uostalom, brojni su primeri domaćih privatnih kompanija čiji su vlasnici prepustili upravljanje menadžerima-strancima. Upečatljiv primer je digitalna trgovačka platforma Ananas kompanije Delta holding u kojoj je službeni jezik engleski jer je to jedini način komunikacije dokazanih menadžera angažovanih iz desetak država.

Delotvornost stranaca u postizanju uspeha možda se najbolje vidi u domaćem sportu. Osim nekoliko sramnih primera napada na fudbalere iz Afrike, domaća javnost pozitivno je reagovala na uspehe koje su sa klubovima iz Srbije postigli Lotar Mateus, Andrea Trinkijeri, Danijel Santareli, Kevin Panter, Matijas Lesor, Fakunda Kampaco, El Fardu Ben, Gelor Kanga, Kvinsi Menig, Rikardo Gomeš, Fuseni Diabate, Bibars Natko, Patrik Andrade…

Svi oni unapredili su domaći sport, isporučili impresivne rezultate i doprineli konkurentnosti srpskih klubova na evropskom (i svetskom) tržištu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.