Lekcija državi

Skoro pa 34 godine kasnije, s osmehom na licu u Sava centar ušetao je Blaž Brodnjak, predsednik Uprave Nove ljubljanske banke, glavnog kreditora Delta holdinga koji je obnovio taj kongresni centar. Na svečanoj večeri Brodnjak je, ne krijući zadovoljstvo, konstatovao da Sava centar kao kongresni centar ima neprocenjivu važnost za region.

Naravno da će korist od Sava centra imati ekonomija Srbije. Takav kongresni centar ozbiljan je multiplikator nacionalnog dohotka. U taj objekat, u teorijski zamrznutom trenutku, može da se smesti osam hiljada ljudi, a u vreme održavanja kongresa optimalno može da primi pet hiljada.

To faktički znači da bi u takvoj situaciji svi beogradski hoteli danas bili puni učesnika kongresa. Prvi skup održan u novootvorenom Sava centru imao je 1.500 učesnika, sledeći je najavljen s 3.000 učesnika.

Nema sumnje da će se vrlo brzo kapacitet Centra popuniti do maksimuma. Novi vlasnik, Delta holding, ništa nije prepustio slučaju, pa ni upravljanje ovako složenom „fabrikom“, koje je povereno vrhunskim stručnjacima. A oni su se potrudili da unapred i na dugi rok obezbede njegovo popunjavanje.

Rekonstrukcija Sava centra, koji se smatra nekom vrstom javnog dobra, projekat je privatne kompanije koja je njegov vlasnik. Država je decenijama bezuspešno pokušavala da oživi Sava centar, nije imala ni kadrove, ni znanje da njime upravlja.

Bilo je, ima i biće skeptika koji su ubeđeni da je nekadašnji državni objekat nezamenljivo državni i da privatni vlasnik nikad ne može da mu vrati stari sjaj.

Vlasnik Delta holdinga tu skepsu spektakularno je demantovao. Ne samo što je na Sava centar potrošio 118 miliona evra, nego što je od njega napravio „zlatnu koku“ srpske i regionalne ekonomije.

Otvaranje Sava centra značajan je tržišni signal stranim i domaćim investitorima u hotelijerski biznis da krenu u izgradnju novih smeštajnih kapaciteta.

I vlasnik Delta holdinga, koji je planirao da u blizini Sava centra i svoje poslovne zgrade gradi novi hotel Interkontinental, verovatno će dopuniti planove i investirati u hotel mnogo većeg kapaciteta nego što je prvobitno planirao.

Modernizovani Sava centar nije samo signal hotelijerima nego i mnogim drugim biznisima da investiraju u vlastito širenje – taksisti, operator aerodroma, avio-prevoznik, vlasnici restorana, trgovina, vinarija, turističkih agencija, kruzera… imaju priliku da zaposle novu radnu snagu i zarade znatno više.

Miškovićeva kupovina i rekonstrukcija Sava centra čarobni je štapić nevidljive ruke tržišta koji će dati značajan zamah domaćoj ekonomiji i nacionalnom proizvodu.

Slučaj Sava centra bio je zgodna prilika i da država izvuče neke pouke. Nažalost, samo je ostala prilika, jer se država upustila u posao koji bi mogao da potvrdi njeno dokazano neznanje i nesposobnost upravljanja privrednim projektima.

Nije teško pogoditi da se radi o sajamskom kompleksu koji je država naumila da gradi za potrebe specijalizovane izložbe EXPO27 „Igraj za čovečanstvo – sport i muzika za sve“ zašta planira da potroši basnoslovnih 12 milijardi evra.

Nedavno je, na opšte zaprepašćenje javnosti, država najavila da će subvencionisati do 20 odsto vrednosti investicija u hotele sa tri, četiri ili pet zvezdica. Predsednik države je tim povodom objasnio da je u Beogradu potrebno izgraditi 130 novih hotela (pored 119 koji rade).

Zašto se država zadužuje i troši novac poreskih obveznika da bi gradila novi Sajam i pomagala privatnim investitorima da grade hotele? Zar nije superiornija opcija da država, na osnovu analize potencijala/profitabilnosti projekta, opremi zemljište svom potrebnom infrastrukturom i onda raspiše međunarodni tender za gradnju sajamskog kompleksa (koji bi, recimo, mogao da uključi i nacionalni stadion). To znači da bi izgradnju sajamskog kompleksa finansirali strani i domaći privatni investitori.

Moguća podopcija je da država raspiše pojedinačne tendere za projektne celine (sajam, nacionalni stadion, hoteli, stanovi…) na koje bi se, takođe, javili međunarodni i domaći investitori.

Takav pristup bio bi najbolji (i jedini pravi) test opravdanosti gradnje kompleksa i donošenja konačne odluke o opravdanosti ulaska u investiciju od 12 milijardi evra. Ako bi reakcija investitora bila pozitivna, država Srbija bi u neophodnu infrastrukturu uložila, na primer, četiri milijarde, a privatni investitori osam milijardi evra.

Dakle, rizik države bio bi samo jedna trećina planiranih investicija. I ne samo to. Država ne bi morala da subvencioniše gradnju hotela. A ne bi morala da „lupa glavu“ kako će da upravlja sajamskim kompleksom posle izložbe EXPO27 i kako da od tog posla pravi profit.

Takav pristup ovom investicionom projektu pokazao bi da se vlast odgovorno ponaša prema državnim resursima, jer bi na taj način Srbiji uštedela osam milijardi evra i sprečila neminovno otvaranje finansijske rupe koju će građani decenijama finansirati, pošto se ugase reflektori i utihne muzika EXPO27.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.