Nika Bijelić, hrvatska preduzetnica, uskoro otvara second hand šop u Splitu u kojem će prodavati dizajnerske komade Luj Viton i drugih svetskih modnih brendova.
U jednom delu radnje biće izloženi komadi koje prodaju vlasnice koje ne žele više da ih nose, a u drugom će se prodavati nova dizajnerska odeća. Ova mlada poslovna žena očekuje uspešno poslovanje jer, kaže, da postoji veliko interesovanje klijentele a najviše se traže modeli torbi Luj Viton (Multipochette, Metis, Neverfull).
Možda će među tom klijentelom u Splitu biti i poneki kupac iz Srbije. Ali, ne zadugo. Jer, kako se nedavno čulo, Luj Viton bi mogao 2026. godine da otvori svoj dućan u Beogradu.
Luj Viton, kad god došao – dobro došao u Srbiju.
Nejasni su mi razlozi za tolike krike i jauke povodom najave da bi multinacionalna kompanija luksuzne robe Moët Hennessy Louis Vuitton (LVMH) mogla da otvori prodavnicu Luj Viton u Beogradu.
Tačno je da ceo „posao“ (ako će ga uopšte biti) diskredituje izrazito nasrtljiv angažman predsednika Srbije koji se trsi kako je iskoristio boravak u Parizu da „sredi“ dolazak brenda Luj Viton u Beograd.
Ono što bode oči je mešanje predsednika Srbije u poslovne, tržišne odluke koje u normalnim državama donosi menadžment svake kompanije ali tek na osnovu ozbiljnih analiza tržišta. A LVMH nije firma u vlasništvu francuske države pa da o širenju na srpsko tržište, uz čašicu njenog brenda Hennessy XO, u opuštenoj atmosferi odlučuju predsednici Francuske i Srbije. Teško je zamisliti (iako su dobri prijatelji) da je predsednik Francuske pozvao na kanabe Bernara Arnoa, suosnivača, predsednika i izvršnog direktora LVMH, da od njega izdejstvovao dil s predsednikom Srbije o otvaranju dućana Luj Viton u Beogradu.
Teško da bi Arno otvarao radnju u Beogradu a da nema profitnu računicu. Druga je stvar ako je predsednik Srbije dao časnu reč da će najam lokala za prodavnicu biti besplatan. U tom slučaju bilo bi legitimno da kompanija LVMH odbije takvu ponudu bar iz dva razloga – jer je nepristojna i jer joj se ne sviđa kraj grada zbog neprijatnog mirisa fekalne kanalizacije.
Utisak je, međutim, da menadžment LVMH oseća izvesnu nelagodu pa se već skoro dve nedelje ne oglašava ni s potvrdom ni s demantijem informacije o širenju na tržište Srbije. Uobičajeno je za poslovne krugove, u prilikama kad su zatečeni nekom objavom u kojoj se spominju, da sroče diplomatsko saopštenje tipa “ da kompanija stalno razmatra sve poslovne prilike“.
Moguće je da se predsednik Srbije preigrao u širenju pozitivnih vibracija i da od tog posla neće biti ništa. Tržište je hirovito i nikad se ne ravna prema željama i dilovima šefova država. Ali, biće prilike da se uverimo šta se od najavljenog (ne)može ostvariti.
Ono što je, međutim, odmah bilo upadljivo jeste količina i silina krika i jauka koji danima odzvanjaju Srbijom povodom (ipak neizvesne) najave legalne prodaje čuvene Luj Viton torbe u Beogradu. Zašto tolika halabuka?
Donekle bi mogla biti razumljiva ako je njen jedini razlog to što iza ideje stoji predsednik Srbije. Njegovi politički protivnici imaju pravo da javno komentarišu njegovo razumevanje ekonomije i tržišta i kritikuju njegov populistički pristup.
Ali, svi drugi argumenti protiv mogućeg otvaranja Luj Viton dućana u Beogradu potpuno su besmisleni. I mogu se pripisati nasleđenim predrasudama i lošim ideološkim genima koji se obično sublimiraju u zabrinjavajuće učestaloj poruci „Marš iz Srbije“.
Zašto je filantrop, mecena, zadužbinar i jedan od najbogatijih ljudi na svetu Bernar Arno sa svojim brendom nepoželjan u Srbiji? Zašta je i kome kriv? Zašto Srbija nije spremna za luksuznu robu kakvu u svom portfoliju ima LVMH?
Zašto su protiv legalne prodaje orginalnih Luj Viton torbi oni koji kupuju i nose lažnjake iz Kine ili sa zemunskog buvljaka? Zašto su oni kojima su puna usta evropskog Beograda protiv toga da Beograd liči na velike evropske gradove koje, između ostalog, krase i radnje luksuzne robe?
Eventualna odluka menadžmenta LVMH korporacije da otvori Luj Viton prodavnicu u Beogradu biće nesumnjiovo zasnovana na preciznim analizama koji treba da pokažu da li u Srbiji postoji dovoljno velika grupa bogatih ljudi koji mogu da troše na Luj Viton proizvode. Ako se računica pokaže isplativa, otvaranje radnje bila bi odlična vest za potrošače u Srbiji koji taj luksuz mogu sebi da priušte.
Luj Viton je the highest level u modnoj industriji. Nije ni Zara, ni H&M (bez namere da ikoga uvredim). Torba Luj Viton nije roba široke potrošnje čijem dolasku u Srbiju treba da se plebiscitarno raduju široke narodne mase jer je pristupačna potrošačima niže kupovne moći.
To je skupa, luksuzna roba, namenjena samo određenoj klijenteli. Bogatoj klijenteli.
Zašto je sramota u Srbiji obogatiti se od svog rada? Zašto se u Srbiji ne razume da svi bogati ljudi nisu tajkuni i da ima bogatih koji su to postali jer su njihovi poslodavci prepoznali vrednost njihovog znanja, rada i veština. I dokle će bogati ljudi biti stigmatizovani?
Nejasno je zašto neko u Srbiji imao potrebu da ocrni brend Luj Viton i njegovog vlasnika Bernara Arnoa. Otvaranje dućana luksuzne robe nema nikakve veze s tim da li u Srbiji ima i koliko siromašnih.
Luj Viton nije karitativna organizacija a i ne prodaje jeftin parizer da bi joj se svi radovali. U svim zemljama sveta u kojima Luj Viton ima prodavnice, ima i siromašnih stanovnika koji kupuju jeftin parizer i koji se oblače u radnjama s jeftinijim brendovima.
Srbija nije ništa drugačija od njih. Beograd nije samo tržište za strane turiste, kako pogrešno tvrdi predsednik Srbije koji misli da će samo oni kupovati Luj Viton torbe.
U Beogradu, kako i priliči velikom evropskom gradu, živi i radi veliki sloj bogatih ljudi (domaćih i stranaca) koji nisu bogati samo zato što kradu od sirotinje, smucaju se po estradi ili imaju kompanije uvezane s državom nego i zato što kao zaposleni sa znanjem i veštinama zarađuju visoke plate pa mogu sebi da priušte i razne luksuzne proizvode – od hrane i garderobe do skupih auromobila.
Ni jedan veliki grad u svetu nije mesto u kome su svi jednaki u prihodima i potrošnji – nisu svi bogati da sebi priušte luksuznu robu a nisu ni svi siromašni da jedu jeftin parizer. U skladu s tom činjenicom strukturirana je i trgovina.
Zašto bi Beograd bio izuzetak od sveta? I zašto bi Luj Viton bio loša reklama za Srbiju, kako tvrde pojedini protivnici otvaranja njegove prodavnice?
Besmisleno je i pitanje koje to probleme države Srbije rešava dolazak Luj Vitona. Dolazak tog brenda u Beograd neće rešiti ni jedan problem države Srbije. I ne treba da ga reši. LVMH dolazi (ako dolazi) u Srbiju s brendom Luj Viton zbog interesa potrošača, da reši njihov problem. I da na tome zaradi. Ne dolazi zarad interesa države Srbije.
Jeftin parizer, siromaštvo, niske plate, rad prodavnica nedeljom… nisu problemi koje treba da reši Bernar Arno kad se (i ako se) odluči da otvori prodavnicu u Beogradu.
Ono što bi eventualno moglo da ga zabrine i odvrati od planirane (ponuđene) lokacije je neprijatan miris Save u koju se nedaleko od buduće radnje uliva fekalna kanalizacija.
Ali, to je samo dovoljan razlog da promeni lokaciju dućana a ne da odustane od poslovanja u Srbiji ako računica pokaže da će biti isplativo.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.