Marš gladnih protiv komunizma

Ova vest najviše će obradovati, ako dopre do njih, mlađe stanovnike Kube. U anketi u jednom dokumentarnom filmu stanovnica srednjih godina iz Havane kaže da mladi s velikom nadom očekuju povratak (posle pandemije) turista jer računaju na emotivnu romansu s njima, kao priliku da pobegnu s ostrva i iz ekonomske bede.

Mnogi Kubanci ne čekaju turiste da bi pobegli s tog „rajskog“ ostrva već se odlučuju da kao migranti krenu u potragu za boljim životom. Cilj im nije samo tradicionalna ruta do Floride.

Petorica takvih, od pola miliona Kubanaca koji su u poslednje dve godine emigrirala u evropske zemlje, viđena su i na poljoprivrednom imanju jednog srpskog biznismena u Šumadiji.

Oni su u Srbiju ušli bez vize (ali redovno obnavljaju radnu dozvolu), a Srbija je u međuvremenu uvela vize u pokušaju da zaustavi kubansku migracionu poplavu. I dok jedni beže s Kube, drugi (poslovnom „vizijom“ Er Srbije) hrle na Kubu. Ali, tako je samo na prvi, ružičasti pogled menadžmenta Er Srbije.

Što se tiče interesovanja za Kubu, iskustvo domaće nacionalne aviokompanije nije previše pozitivno. Primera radi, u sezoni 2022/23. postojala je ideja za uvođenje čarter letova ali turoperatori, po mišljenju menadžmenta Er Srbije, nisu učinili dovoljno kako bi obezbedili adekvatnu tražnju. Hmm, „adekvatnu“ tražnju!

S obzirom na dešavanja na Kubi teško da ima smisla optuživati agencije za slabo interesovanje turista iz Srbije. I pored divnih plaža i prekrasne prirode teško da će se građani Srbije masovno odlučiti da letuje na ostrvu čiji stanovnici demonstriraju zbog gladi i nestašica električne energije.

Kuba ostaje interesantna samo komunističkim nostalgičarima kojih, ipak, nema toliko da bi mogli da zatvore finansijsku konstrukciju otvaranja čarter linije Er Srbije od Beograda do Havane.

Aktuelna ekonomska kriza koja potresa Kubu najveća je od raspada sovjetskog bloka 90-ih godina prošlog veka koji je bio njen zaštitnik i mentor. Hiljade ljudi izašlo je u martu na ulice da protestuje zbog nestašica hrane i struje, siromaštva, raspada ekonomije i nesposobnosti komunističke oligarhije.

Vlada više nije u stanju da po subvencionisanim cenama obezbedi snabdevanje stanovništva hlebom, mlekom, benzinom i lekovima.

Tako je umesto sistema subvencionisane hrane (Kastrov izum posle pobede revolucije 1959) uveden sistem racionisanja hrane – na primer, svakih 11 dana građanima se deli kilogram mleka u prahu.

Komunistička vlast gasi požar nezadovoljstva tako što u Santjago (grad od 510.000 stanovnika), pošalje dva kamiona pirinča da bi zaustavila demonstracije.

Zemlja uvozi hranu, iako klima pogoduje poljoprivredi, ali komunistička država nije u stanju da organizuje agrarnu proizvodnju i zadovolji prehrambene potrebe.

Državna kompanija za proizvodnju konzerviranog voća i povrća u Kamagveju optužila je nedavno seljake za nisku produktivnost i „nedostatak discipline“ u slabim isporukama (samo 29 odsto dogovorenih količina) i propast „turističke“ proizvodnje namenjene hotelima.

Kuba uvozi čak ribu i so, iako je sa svih strana okružena okeanom. Proizvođači mleka kažu da im se ne isplati da ga proizvode jer cena (koju određuje država) ne pokriva ni polovinu troškova.

Farmer iz okoline Sankti Spiritusa požalio se pre neki dan na društvenim mrežama kako je neisplativo pregovarati sa režimom i naveo da se ni u jednoj zemlji na svetu mleko ne otkupljuje po ponižavajućoj ceni (15 američkih centi za litar).

Krajem prošle godine kubanska vlada zatražila je pomoć od Svetskog programa za hranu UN. Jedini prethodni put kada je Kuba uputila sličan zahtevbio je zbog prirodne katastrofe, a nikada zbog ekonomske krize.

Zahtev je prihvaćen i Kubi je promtno poslato 144 tone mleka u prahu za 48.000 dece (od sedam meseci do tri godine) u oblasti Pinjar del Rija i Havanu.

Benzin, iako najjeftiniji na svetu, nije mogao da se kupi, a nema ga na pumpama ni kad je poskupeo sa 25 na 132 pezosa za litar. I da ga ima, teško bi ko mogao da ga kupi jer prosečna plata (između 16 i 23 dolara mesečno) nije dovoljna ni za pola rezervoara.

Pojedini kubanski intelektualci ukazuju na rast nejednakosti i za to optužuju privatni sektor malih i srednjih preduzeća, tek iznikao pod okriljem skromno započetih ekonomskih reformi i otvaranja Kube od pre nekoliko godine.

Time idu na ruku čuvarima starog Fidelovog režima koji s najviših državno-partijskih pozicija nastoje da očuvaju ključnu ulogu države u ekonomiji i Komunističke partije u društvu.

Režim za ekonomsku krizu Kube i sve nevolje stanovništva krivi kovid 19 i pooštrene američke sankcije. A za svaki slučaj, predsednik Migel Dijaz-Kanel upozorava gladno stanovništvo da bude oprezno jer „neprijatelji revolucije nameravaju da iskoriste situaciju“.

Kritičari kastrizma ocenjuju da je nezabeležena ekonomska kriza u 50 godina suštinski pogoršana zbog nespremnosti vlasti da restrukturira centralno plansku privredu kojom dominira država.

Istoričarka Alina Lopez Hernandez tvrdi da kubanski model komunizma nije uspeo: „Kuba je u poslednjoj fazi političkog, socijalnog i ekonomskog modela za koji mislim da se ne može reformisati. Možda je pre nekoliko decenija to bilo moguće ekonomskim reformama.

Ali to više nije. Sada postoji opšta, sistemska kriza koja uključuje ne samo ekonomsku dimenziju, već i političku, socijalnu pa i simboličku.“ Lopez Hernandez smatra da Havana koristi sankcije SAD kao jedini izgovor za loše ekonomsko stanje i da njihovo ukidanje ne bi automatski dovelo do demokratizacije zemlje.

Kubanski model komunizma više ne mogu da poprave ekonomske reforme – propao je i istrulio iznutra. Zbog javno izrečenog mišljenja Hernandez je mesecima bila podvrgnuta neviđenoj represiji i zastrašivanju revolucionarne policije. Ali, ni to neće pomoći režimu da preživi.

Okamenjeni model „El Comandante komunizma“ dozlogrdio je i Kubancima koji izlaze na ulice i marširaju protiv gladi i mraka, bez straha od zatvora. Marš gladnih ovog puta krenuo je iz gradova, a ne kao pre 65 godina sa Fidelom Kastrom iz Sijera Madre.

Nego, može li onda Er Srbija da profitira na kolapsu kubanskog komunizma?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.